EU je dostojna Nobelove nagrade

Koga je zapravo nazvao Odbor za Nobelovu nagradu i obavestio o dodeli? Evropsku komisiju, predsednika Evropskog saveta Hermana van Rompeja ili predsednika Evropskog parlamenta? Evropa još uvek nema jedinstven telefonski broj. Političari van Evrope ovo ne razumeju, ali raznolikost se takođe ubraja u evropske vrline kojima je sada odato priznanje. U svetu nema konkurencije Evropskoj uniji.

Ta nadnacionalna zajednica država u kojoj suverene nacije-države imaju zajedničke kompetencije jedinstvena je tvorevina. Jedinstven je i Evropski parlament u kojem parlamentarci svih 27 zemalja članica gotovo ravnopravno učestvuju u donošenju zakona. U Evropi postoji sloboda izbora prebivališta, putovanje bez graničnih kontrola, a tu je i zajedničko tržište koje preduzećima otvara ogromna tržišta i prilike. Glavnu reč ipak još uvek imaju nacionalne vlade u Savetu Evropske unije u kojem neprestano dolazi do sukoba nacionalnih i evropskih interesa.

Evropska unija je mirovni projekat. Oni koji međusobno trguju i posluju ne pucaju jedni na druge. Ova u međunarodnoj politici opštepoznata činjenica 50-ih godina prošlog veka bila je kamen temeljac na kojem su evropski oci i majke izgradili Zajednicu za ugalj i čelik, a kasnije i Evropsku ekonomsku zajednicu. Iz katastrofalnih svetskih ratova Evropljani su – isprva samo na zapadnom delu kontinenta – izvukli ispravne zaključke. To tvrdi i renomirani politolog i stručnjak za Evropu profesor Verner Vajednfeld u svom „Evropskom priručniku“: „Ako se osvrnemo na istoriju Unije, ono što je ostvareno ne možemo čak ni oceniti dovoljno visokom ocenom. Naravno, ono je teško zamislivo bez specifične istorijske situacije, pada evropskih država u Drugom svetskom ratu i suprotstavljanja Sovetskom savezu, koje je nastalo neposredno nakon istog.“

Evropska unija danas ima 27 zemalja članica, a trebalo bi da joj pristupi još osam (Hrvatska, Crna Gora, Albanija, Srbija, Kosovo, Makedonija, Island i Turska). U svojoj istoriji Evropljani su postigli neverojatne uspehe u pogledu integracije. Nakon prvobitnih šest država zapadne i južne Europe, EU danas obuhvata gotovo sve evropske države. Integrisane su i bivše vojne diktature Španija, Portugal i Grčka, kao i bivše komunističke države srednje i istočne Europe. Trenutni projekat je približavanje „krhkog“ Zapadnog Balkana.

Međutim, najveći uspeh je sasvim sigurno integracija bivšeg ratnog neprijatelja Nemačke u Evropu. Ko bi rekao da će se Nemačka iz ruševina Drugog svetskog rata razviti u jednu od danas najvažnijih država Evropske unije? U sadašnjoj dužničkoj krizi Nemačka je zbog svoje privredne moći morala čak i da preuzme vodeću ulogu.

U trenutku kad joj je dodeljena nagrada, Evropska unija se nalazi u finansijskoj i dužničkoj krizi, jednoj od najvećih u svojoj istoriji, rekao je predsednik Evropske komisije Barozo. Ali krize su oduvek bili stalni pratioci Evropljana na njihovom putu. EU je iz njih do sada uvek izlazila još jača.

Kritičari EU prebacuju da je suviše birokratska, nedemokratska da je bezlično čudovište. Istina, procesi donošenja odluka složeni su i ponekad netransparentni. Ipak, u većini slučajeva se donose zakoni koji promovišu integraciju. Ko nije zadovoljan, protiv odluka Evropske unije može se obratiti sudu. I Evropski sud je u tom smislu jedinstvena institucija u svetu.

Ova decenijama duga nastojanja Evropske unije sada je nagradio Odbor za Nobelovu nagradu. Alu ko su zapravo dobitnici? Četvorica predsednika institucija Unije, Savet, Parlament, Komisija, evrogrupa? Ili su možda svi Evropljani, svi građani Evropske unije pomalo dobitnici, jer ipak su oni ti koji su nosioci integracije, reformi, proširenja, ali i troškova. Mnoga dostignuća o kojima naši preci nisu ni usuđivali da sanjaju, danas se smatraju samorazumljivima. Evropa je, nešto sasvim normalno. Evropa živi, uprkos svim razlikama, ona je jedinstvo u raznolikosti. Danas smo svi mi Evropljani.