Erdogan nije predsednik svih građana

Nakon pobede na izborima sa 52 odsto osvojenih glasova, Erdoganu su iz svih krajeva Evrope stigle politički korektne čestitke, pored ostalog i iz Berlina. Nemačka kancelarka Angela Merkel je istakla „značaj i ulogu Turske u kriznom regionu“. Ipak, zvaničnici Evropske unije mogu samo da se nadaju da će očekivanja od predsednika Erdogana, kao pomiritelja na unutrašnje-političkoj sceni biti ispunjena.

Novoizabrani predsednik je nakon pobede u svom prvom obraćanju javnosti poručio kako u Turskoj „počinje nova era“ i da su politički „sporovi prošlost“. Ali te reči ne prate konkretna dela. Čak i pre inauguracije je nagovestio da neće prisustvovati svečanoj ceremoniji turske Advokatske komore, na kojoj bi šef Metin Fejzioglu trebalo da održi govor. Pre tri meseca, Erdogan je nešto slično već učinio, napustivši polaganje zakletve, zbog brojnih kritika, koje je Fejzioglu izneo na račun turske vlade.

Nadležni organi pri Kasacionom sudu, nisu uslišili želje doskorašnjeg premijera. „Ako Fejziogluu ne bismo dozvolili da govori, prekršili bismo evropsku Konvenciju o zaštiti ljudskih prava, ali i turski ustav, koji garantuje slobodu izražavanja“, navodi se u pismenom odgovoru Kasacionog suda, upućenom redakciji Dojče velea, bez navođenja imena.

Ustavni puč?

U međuvremenu i dalje traje rasprava stručnjaka o tome, da li je i u kojoj meri Erdogan povredio turski ustav i šta je sa političkom neutralnošću predsednika? Njegov prethodnik Gul je ozbiljno shvatao tu funkciju. Ne samo da se distancirao od vladajuće Partije pravde i razvoja (AKP), nego je negovao i korektne odnosi sa parlamentarnim opozicionim strankama. Erdogan drugačije doživljava predsedničku funkciju, smatra sudija Ustavnog suda i profesor, Ibrahim Kaboglu, koji predaje na Univerzitetu Marmara u Istanbulu. On govori o „ustavnom puču“.

„Erdoganova premijerska funkcija okončana je 15. avgusta, potvrdom rezultata na izborima“, kaže Kaboglu, kritikujući novoizabranog predsednika u pokušajima da obavlja obe funkcije istovremeno. To je, ističe profesor, u suprotnosti sa Ustavom iz 1982. godine.

U vladinim krugovima se sve kritike o povredi Ustava kategorički odbacuju. Portparol stranke AKP, Husein Čelik, kaže kako nadležni organi vladajuće partije nisu uočili nikakve zakonske prepreke u tome što Erdogan i nakon izbora za predsednika, još uvek ispunjava premijerske obaveze. „On će sa svojim naslednikom, Ahmetom Davutogluom harmonično sarađivati“, uveren je Čelik. I Burhan Kuzu, šef parlamentarne ustavne komisije, govori o „psihološkom efektu“ Erdoganovih poteza. „On je harizmatičan političar, što znači da će svog naslednika Davutoglua zaseniti. Ali to ne znači da će ograničiti prostor za političko manevrisanje.“

Nova Erdoganova pravila

Politikolog Ajse Ajata sa Tehničkog Univerziteta u Ankari (METU) govori o novim „Erdoganovim pravilima“. „On se bavi svojim pravilima igre, radi šta hoće, a Ustav ga uopšte ne zanima“, smatra Ajata. Ona očekuje nove napetosti na turskoj političkoj sceni. „Turska ima autokratski režim, koji se oslanja na podršku većine. Opoziciji su vezane ruke. U tom režimu, Erdogan nikome ne mora da podnosi račune.“

Sa 313 poslaničkih mesta u parlamentu (od 537), njegova partija će izbeći raspisivanje opštih izbora za još godinu dana. Uostalom, o njima više niko ni ne govori. Ipak, da bi izdejstvovao promene Ustava i raspisivanje referenduma, Erdoganu je potrebna podrška najmanje 330 poslanika.

Na putu do nedodirljivog autokrate

I dok se Erdogan sprema za petogodišnji predsednički mandat, sudbina AKP je neizvesna, pa tako i 62. turske vlade. Hoće li doskorašnji premijer zaista izdejstvovati predsednički sistem u Turskoj? Kako će se demokratija u toj zemlji dalje razvijati? Burhan Kuzu ne veruje u napetosti. To što Erdogan govori kako je spreman dobro da se oznoji i potpuno posveti predsedničkoj funkciji, ne znači automatski da će tako i biti, odnosno da će umanjiti ovlašćenja vlade, uveren je ovaj turski parlamentarac.

Istovremeno, velikog otpora Erdoganovim odlukama i nema. Jer optužbe za korupciju, na njegov račun (ali i drugih članova njegove porodice), koje su izazvale veliku polemiku u javnosti i bes među građanima, u međuvremenu su završile pod tepihom. Opozicione partije, poput levo-nacionalističke CHP (Republikanska narodna partija) i desno-nacionalističke MHP (Partija nacionalnog pokreta) oslabljene su ne samo u parlamentu, već i u krugovima civilnog društva. Protivnici Erdoganovog režima mogu samo nemoćno da posmatraju, kako se njihova zemlja pretvara u jednopartijsku državu, pod vođstvom jednog čoveka – predsednika Redžepa Tajipa Erdogana.