Erdogan nije Milošević
20. jun 2013.
Demonstranti na ulicama, kordoni policije, suzavac, pendreci, „lupanje u šerpe“… Snimci koji svakodnevno stižu iz Istanbula i drugih turskih gradova neodoljivo podsećaju na ono što se tokom 90-ih događalo u Srbiji. Pokušaji opozicije da svrgne režim Slobodana Miloševića trajali su više od deset godina – sve do velikih demonstracija 5. oktobra 2000. godine. Da li današnji protesti u Turskoj vode ka nekom sličnom „Petom oktobru“? O tome, između ostalog, razgovaramo sa Ivanom Marovićem, jednim od osnivača i lidera pokreta „Otpor“, a danas instruktorom za nenasilni otpor.
Dojče vele: Da li pratite događaje u Turskoj i kako Vam se čine tamošnje kreativne forme protesta?
Ivan Marović: „Pratim ne samo proteste u Turskoj već i proteste u Brazilu, sve to što se sada događa širom sveta. Pratio sam, koliko je to moguće, preko medija, što formalnih, što preko interneta. Jedna od sličnosti koju bih mogao da istaknem sa protestima koje smo mi prošli, jeste da su ovi protesti možda najsličniji nekoj ranijoj fazi u Srbiji, možda vremenu 1996/97, ili možda nekim još ranijim protestima. Ipak, to nije neki ozbiljniji pokret kakav smo mi imali krajem 90-ih godina. Nema sličnosti sa tim zato što je ovo ipak mnogo spontaniji, manje organizovani način protesta.“
Neke stvari koje se danas događaju u Turskoj zaista podsećaju na ono što se događalo na protestima 96. i 97. kao što je lupanje u šerpe i slično…
„To zaista podseća na Srbiju 96, ali podseća i na neke druge proteste, npr. protiv Pinočea 80-ih godina (u Čileu prim. aut). Da podsetim da su i Turci 90-ih godina imali jednu sličnu kampanju – tada nisu lupali u šerpe, ali su palili i gasili svetla tokom jedne velike kampanja protiv tadašnje vlasti. Oni dakle imaju iskustvo takvog organizovanja. Doduše, drugi je povod i drugi su politički odnosi u odnosu na one iz 90-ih, ali ta tradicija postoji i u Turskoj, a, naravno, podseća i na ono što smo mi viđali kod nas. Ono što je, mislim, osnovna razlika, jeste to što u Turskoj postoji demokratski proces i postoje izbori koji nisu na onaj način falsfikovani i pokradeni kako je to bilo u Srbiji. U Turskoj je nešto drugo u pitanju. Pre svega, sam povod je potpuno drugačiji – ovde je u pitanju jedan gradski park. Druga stvar, mi smo se u ono vreme borili protiv Miloševićevog režima koji je nasledio prethodni, komunistički režim. Dakle postojao je kontinuitet vlasti. U Turskoj je u pitanju vlast koja je relativno skoro zauzela pozicije moći. Turskom je prethodno veoma dugo vlada sekularna elita, a trenutno su na vlasti islamisti koji su do pre 15-20 godina bili politički proganjani. To je dakle osnovna razlika između protesta u Turskoj danas i onih u Srbiji 90-ih.“
A kakva je razlika između onog što se događalo u arapskom svetu, konkretno u Tunisu i Egiptu sa ovim što se događa u Turskoj?
„Ni u arapskom svetu tada (pre tzv ’Arapskog proleća’ prim. aut.) nisu postojale demokratske institucije, pre svega institucije slobodnih izbora. Tamošnje demonstracije su bile pre svega posledice toga što institucije nisu mogle da posluže za kanalisanje nezadovoljstva. Izbori jednostavno nisu bili fer i nisu bili način za izbor političkog rukovodstva. U Turskoj to nije slučaj i to je veoma važna razlika. Mislim da je ono gde tursko rukovodstvo može da kanališe ono što se dešava, jeste da sve to vrati u institucije sistema. Problem je što je ponašanje Erdogana i celokupnog rukovodstva prilično antagonizirajuće i oni jednostavno samo podgrevaju proteste. Ja to mogu da razumem jer sagledavam situaciju u svetlu istorije Turske, tokom koje je zabeležen veliki broj državnih udara, a vojska se mešala u političke procese. Zato postoji strah kod Erdogana i islamista da je ovo možda samo uvertira u neki takav vojni udar.“
„Postoji još jedna sličnost sa Srbijom 96. jer ni demonstranti u Srbiji tada ni turski demonstranti danas nemaju na svojoj strani većinu stanovništva, odnosno nisu sa svojim protestima pokazali da većina stanovništva stoji iza njih. Erdogan danas, isto kao i Slobodan Milošević 96, ima jaku podršku. Krajem 90-ih u Srbiji to se promenilo, i to je jedan od razloga zbog koga je naš pokušaj promene režima uspeo – zato što je veći deo ljudi bio na strani opozicije, a ne na strani režima. To nije slučaj u Turskoj. Tamo još uvek postoji veoma jaka politička podela. Ona je takođe uslovljena i, da kažemo, rezultat je cele te istorije o kojoj sam pričao odnosno ulogom turske vojske. Zato je možda interesantno videti to da se vojska do sada držala podalje, što nije bio slučaj u ranijem periodu. Mislim da je to dobro jer sve što se događa na političkoj sceni jedne zemlje treba da bude odlučeno od strane birača, stranaka i različitih političkih udruženja, a vojska treba da brani zemlju od spoljne pretnje.“
Da ste u prilici da savetujete turske demonstrante, šta bi im poručili?
„Savetovao bih im da probaju da povećaju participaciju građana, odnosno da privuku što veći broj ljudi na svoju stranu. Samo onaj pokret koji iza sebe ima većinu stanovništva može da uspe. To znači pre svega da pokret mora da reprezentuje sve te ljude i da ne bude samo glasnogovornik određenog, malog kruga ljudi koji imaju određena nezadovoljstva. Pokret treba da pokuša da kanališe nezadovoljstvo većine stanovništva, jer samo na taj način može da ima potrebni legitimitet i kredibilitet koji onda, kroz omasovljenje, daje snagu pokretu.“
Ivan Marović bio je osnivač i jedan od vođa pokreta „Otpor“ koji se 1990-ih nenasilnim metodama borio protiv režima Slobodana Miloševića u Srbiji. Metode „Otpora“ bile su inspirisane onima koje je u svojoj knjizi „Politika nenasilne akcije“ (The Politics of Nonviolent Action) 1973. godine predstavio Džin Šarp (Gene Sharp).
Marović danas radi kao instruktor za nenasilne oblike otpora, i sarađuje sa mrežom „Nonviolence International“. Neki mediji pisali su o Maroviću kao o čoveku koji se bavi „izvozom revolucije“, ali on sam, na svom blogu pod naslovom „Revolucionar u penziji“, insistira na tome da on samo „prenosi znanje“.
Autor: Ivan Đerković
Odgovorni urednik: Dragoslav Dedović