Ekstremisti sa ivice nemačkog društva

Smrt dolazi poput usporenog filma. A čitaoci Zidojče cajtunga dolazak smrti mogu da prate na naslovnoj stranici, koja prikazuje pet fotografija snimljenih video kamerom sa tri različite pozicije. Na snimcima od 19. jula ove godine može se videti jedno teretno vozilo. Polako se kreće prema kontrolnoj tački u središtu Bagdada. Kada stigne do nje, vozač izaziva eksploziju: 54 osobe ginu, veliki broj ljudi je povređeno i unakaženo. Vozač je, na osnovu onog što se do sada zna, mladi čovek koji potiče iz Turske, ali je živeo u okolini Enepetala na kraju rurskog područja, usred nemačke Severne Rajne-Vestfalije.

Ahmet C. je stigao nekoliko sati ranije u Bagdad. I isto tako brzo kao što je tekao put ka njegovom ubilačkom poduhvatu, odvijala se i njegova radikalizacija. U martu ove godine na društvenoj mreži objavljuje dve fotografije: jedna ga prikazuje kao bezbrižnog i "kul" sa bocom viskija i cigaretom. Druga ga predstavlja kao muslimana u molitvi. "Nije prekasno", komentariše sam svoj preobražaj od Saula do Paula. Paula koji će četiri mjeseca kasnije ubiti više od 50 ljudi.

Džihadisti i neonacisti

Kako je došlo do ovog preobražaja? I pre svega kako za samo nekoliko meseci može doći do jedne tako ekstremne spremnosti na nasilje? Tumačenja sociologa i psihologa idu u jezgro fenomena od samog početka: ovakva promena je previše neshvatljiva da bi se mogla razumeti u svakom koraku i da bi se mogla analizirati do najsitnijih detalja. Ipak postoje uporišta od kojih se stalno polazi: osećaj zapostavljenosti i napuštenosti, neki osećaju da nemaju pod kontrolom sopstveni život, da ne mogu da pronađu mesto u društvu. Nije slučajnost da su islamisti samoproglašene "šerijatske policije" u avgustu ove godine u Vupertalu patrolirali, nadajući se kako će baš u prostorijama gde se kocka pronaći svoje pristalice. To su mesta na kojima se sastaju ljudi, koji imaju pre svega previše vremena - a istovremeno malo planova u sopstvenog životu. Onaj ko ljudima obećava novi život, u krugu prostorija za kocku pronaći će nemali broj onih, koji će biti zainteresovani.

Takozvani „pop-džihadizam“ sa svim svojim simbolima - duge odore, izrasle brade, jednostrane parole - svojim pristalicama nudi osećaj kako više nisu na ivici društva, već u centru. U središtu grupe "osvetljenih" koji ne žele ništa manje nego da izokrene društvo naglavačke. Psihološki ovakva dinamičnost odgovara upravo onoj koja je, pod sasvim drugačijim ideološkim predznacima, ujedinila i nemačke neonaciste. Takvi se zadržavaju pre svega na nemačkom istoku. Na zapadu dominiraju džihadisti - pop džihadisti, i neki od njih postaju masovne ubice. 400 boraca, procenjuje Ured za zaštitu ustavnog poretka, spremno je da ode u Siriju ili Irak. Najmanje njih pet već je tamo počinilo samoubilačke napade.

Biće potrebne godine da bi se oslabio zao duh džihadizma. A uspeh tog truda će zavisiti i od „ponude smisla“. Potencijalnim džihadistima treba ponuditi mesto u životu i društvu. Ekstremizam ne raste u centru društva, već na njegovim ivicama.

Između opreza i histerije

Ali pre svega treba pobediti akutne opasnosti. Sada se nemačke snage bezbednosti bave sledećim pitanjima: kako mlade džihadiste sprečiti u izlasku iz zemlje? I kako se ponašati u pogledu njihovog povratka iz ratnih područja? Savezni ministar unutrašnjih poslova, Tomas de Mezijer iznosi različite predloge. Raspravlja se i o tome da li bi džihadistima trebalo oduzeti pasoš. Raspravlja se i o pooštravanju prava stranaca. To bi trebalo da omogući proterivanje stranih ekstremista, koji žive u Nemačkoj. Jedna od radnih grupa sada proučava navedene predloge.

Sadašnji položaj je težak i zbog toga što je teško prodreti u džihadističku scenu. Granice između upozorenja i panike, opreza i histerije lako se brišu. Ipak, ova rasprava se mora voditi čak i onda kada ona deluje previše oštro. Jer pre ili kasnije neko će morati da snosi posledice. A nemačka pravna država to ne duguje samo svojim građanima. Već i svim Sirijcima i Iračanima, koji su poginuli ili bi mogli da poginu od džihadista iz Nemačke.