Ed Miliband na putu u Dauning strit?

Poslednja televizijska debata uoči izbora u Velikoj Britaniji (7.5.) gotovo da je Eda Milibanda dovela do pada – doslovno. Nakon televizijske emisije u Jorkširu u kojoj je publika mogla da postavlja pitanja i u kojoj se žestoko debatovalo, Miliband je izgubio ravnotežu dok je silazio s bine. Mogao je to da bude jedan od onih trenutaka koji definišu političku karijeru. Ali Miliband je u poslednjem trenutku povratio ravnotežu i čvrsto stao na noge.

Možda je baš to simbol njegove neverovatne promene imidža tokom predizborne kampanje proteklih nedelja. Sve do prošle godine vatrene pristalice Laburističke stranke i neki od njegovih stranačkih kolega ne bi na njega kladili. U svim anketama imao je katastrofalne rezultate. Ed Miliband važio je kao neomiljen, nerazumljiv i nespretan.

Političar bez harizme

U svakom školskom razredu postoji jedan đak kao Ed Miliband: ozbiljan, talentovan, nespretan u društvu – pravi šmokljan. Neko takav može da postane profesor ili informatičar, ali u vreme stalnog prisustva medija, ne i premijer. Kad je Miliband prošle godine sniman kako jede pecivo sa slaninom, njegovi protivnici su te snimke ne jednom iskoristili da bi ga ismejali. U britanskoj izbornoj borbi sva su sredstva dozvoljena, pa i ona da se politički protivnik predstavi kao idiot.

Pritom šef laburista ima besprekornu političku i akademsku biografiju. On je mlađi sin marksistički orijentisanog profesora politikologije Ralfa Milibanda i zajedno sa bratom Dejvidom (takođe političarem) odrastao je u severnom Londonu, u tradicionalno levičarskoj, intelektualnoj porodici. Njegovi roditelji, poljski Jevreji, pobegli su od nacista u Englesku. Obojica braće studirali su u Oksfordu, obojica su za vreme Tonija Blera doživeli uspon u redovima laburista. Dejvid je na kraju u vladi Gordona Brauna obavljao funkciju ministra spoljnih poslova, a Ed je bio zadužen za energiju i klimatske promene. Dve brze karijere razvijale su se nesmetano sve do političkog „bratskog ubistva“ na stranačkom kongresu.

Politika stranke kao porodična drama

Nakon poraza na izborima je Braun se povukao sa vrha stranke i za njegovog naslednika već je bio viđen Dejvid Miliband – simpatičan, uglađen političar, sa desnog, uspešnog krila stranke. Ali kandidatura za predsedničko mesto u Laburističkoj stranci pretvorila se u borbu protiv mlađeg brata – koji ga je na kraju i pobedio. Uz pomoć sindikalnih glasova, Edu je pošlo za rukom da se, kao kandidat levih, sa veoma tesnom većinom pozicionira ispred Dejvida. Mediji su dobili svoju porciju dramu po šemi biblijskih karaktera Kaina i Avelja. Odnos dvojice braće od tada je – komplikovan.

Protivnici Eda Milibanda i danas tu priču koriste da bi ga predstavili kao podmuklog i nepouzdanog. „On će da uništi zemlju čak i više nego što bi to uradio njegov brat“, zajedljivo je poručio londonski gradonačelnik, konzervativac Boris Džonson. Ed Miliband je, međutim, uvek isticao da mu je u čitavoj toj priči stalo pre svega do stranke, a ne do rivalstva sa bratom.

Ed Miliband je simbol otklona od svojevrsnog „blerizma“ – neoliberalne bliskosti sa privredom, Ed Miliband želi da se boriti protiv socijalnih nejednakosti, da sniziti visoke naknade za studiranje, spasi sistem javnog zdravstva, rastereti radnike. On je za Evropu i za jednake šanse – u Nemačkoj bi bio socijaldemokrata. Istovremeno, i on želi da izbalansira britanski budžet i smanji državni deficit. Neki birači laburista smatraju da Milibandu nedostaje nekakva velika, udarna poruka. Ali stranački šef se plaši da dâ obećanja koja posle neće moći da ispuni.

Od gubitnika do tinejdžerskog idola

U martu se dogodio preokret. Možda je Obamin savetnik Dejvid Akselrod, kao pomoćnik u izbornoj kampanji Laburističke stranke, bio taj koji je napravio čudo i Eda Milibanda doveo do toga da u televizijskim debatama i na izbornim nastupima konačno bude svoj, a ne da glumi da je neko drugi. Odjednom je laburističkom kandidatu pošlo za rukom da bude primećeno da je on vitak, dobro odeveni političara u četrdesetim godinama, muškarac sa smislom za humor, čovek koji se ponaša prirodno i političara koji stoji iza svojih uverenja, koji zna da sasluša i koji deluje saosećajno.

Novi imidž je bio toliko efektan da su tinejdžeri odjednom poželeli da imaju selfi sa Edom Milibandom. Na internetu je osnovana i grupa pod imenom „Mili-fanovi“. Možda za sve to donekle može da se zahvali pametno vođenom marketingu, ali ukazuje i na to da je reč o političaru koji se (možda kasno?) preobrazio u kandidata za koga se glasa.

Stranačka slika se menja

Ostaje otvoreno da Miliband može da u dovoljnoj meri utiče na ishod izbora. Političko neraspoloženje Britanaca ima duboke korene, a Ed Miliband je u njihovim očima samo deo elite i političke klase koje se gnušaju. U svakom slučaju, njemu bi, kao i konzervativcu i aktuelnom premijeru Dejvidu Kameronu, u slučaju pobede, bilo teško da formira vladu.

Prema poslednjim anketama, nijednom od dvojice kandidata ne prognozira se dovoljan broj glasova za parlamentarnu većinu. Izborni pobednik će, čini se, zavisiti od koalicionog partnera – dakle odlučivaće manje stranke. Međutim, da li bi liberali bili spremni za promenu tabora? I kakav izborni rezultat će da ostvare desni populisti iz Ukipa?

Ipak, sudbina moguće laburističke vlade zavisi pre svega od škotskih nacionalista. Očekuje se da će njihova stranka SNP ostvariti jak rezultat. Ed Miliband je, međutim, obećao da sa tom strankom neće formirati koaliciju jer se ona zalaže za otcepljenje Škotske od Velike Britanije. Moguće je da laburisti formiraju manjinsku vladu, jer su po mnogim političkim pitanjima laburisti i SNP na istoj strani. Ukoliko izborne ankete ne budu u potpunosti omanule, onda Veliku Britaniju nakon predstojećih izbora sigurno očekuje mukotrpno formiranje vlade i potpuno promenjena stranačka slika u parlamentu.