Studije po Bolonji – korset zategnut do pucanja

Bolonjska reforma, pre šest godina uvedena i u Srbiji, ima dva velika cilja. Prvi je mobilnost studenata i, kasnije, obrazovane radne snage. U tu svrhu bi studenti trebalo da provedu semestar ili dva u inostranstvu, kao i da njihove diplome budu priznate svuda u Evropi – nijedno ni drugo nije slučaj. Drugi veliki cilj je stvoriti ljude spremne da uskoče u privredu i pomognu joj – zato su nastavni programi menjani, brisani, dodavani, činjeni praktičnijim… Umesto četvorogodišnjih studija, uveden je sistem 3+2, gde student nakon prve tri godine dobija zvanje bačelora, a ako produži školovanje, dobiće zvanje mastera. I u ovom delu je reforma omanula.

Zato, kako prenosi bonski General ancajger, nemački univerziteti traže doradu reforme. „Predsednik Rektorske konferencije nemačkih univerziteta Hors Hipler traži obrazovanje umesto priučavanja, ličnosti umesto apsolvenata, kvalifikovanost za posao umesto osposobljavanja za rad.“

Ne uči se za život nego za sledeći ispit

Šta je zapravo problem, komentariše Švebiše cajtung (Lojtkirh) koji sadašnji sistem naziva „korsetom zategnutim toliko da ne može da se diše“. „Raspored obaveza je toliko krcat da između predavanja, obaveznih praksi, rokova za predaju domaćih zadataka i projekata jednostavno nema vremena da se digne glava.“ Ili, „ne uči se za život nego za sledeći ispit“, kako efektno sažima Miteldojče cajtung (Hale). „Cilj Bolonje bilo je ekonomičnije studiranje. Ali sada se ispostavlja da i privredi trebaju obrazovani, a ne samo usmereni diplomci. Gledajući našu obrazovnu politiku, teško je ne biti cinik.“

Studenti koji se odluče za trogodišnje studije „jesu brži, ali ne i bolji“, piše Noje osnabriker cajtung. „Zaista je gorko što su bačelori osuđeni da budu trećeligaški diplomci. Ako se uvažava samo petogodišnje studiranje do zvanja mastera – onda za takve studije treba da postoji i dovoljno mesta na fakultetima.“ Noje vestfeliše iz Bilefelda pojašnjava da čak 80 odsto onih koji steknu zvanje bačelora želi da nastavi studije – a za to nema dovoljno kapaciteta, jer nema dovoljno novca. I ovaj list ukratko objašnjava sudbinu trogodišnjih studija: „U lovu na sakupljanje studijskih bodova uopšte ne ostaje vremena za razmišljanje o naučenom, za pogled koji doseže dalje od knjige…“

Reforma reforme

Zbog te situacije jarostan je i komentator Donaukurira iz Ingolšatata: „Pa zar se niko prilikom uvođenja Bolonjskog sistema nije dosetio da dvadesetogodišnjak sa zvanjem bačelora ne može biti zrela ličnost? Da tokom ovih turbo-studija nema vremena da se angažuje izvan fakultetske slušaonice i stekne društvene kompetencije? Da nije malo kasno kukati deset godina nakon uvođenja reforme? Sada nema nazad, reforma mora da se poboljša u hodu.“ A Vestfeliše nahrihten (Minster) već primećuje određene promene: „Reforma reforme je u toku na mnogim visokim školama. Smanjuje se broj ispita i ukidaju se kontrole prisustva na predavanjima.“

Što se tiče mobilnosti u evropskim zemljama, Noje vestfeliše piše: „Najmanje 20 odsto studenata u Evropi trebalo bi da diplomira u inostranstvu. Daleko smo od te brojke, inače evropski ministri nauke ne bi u aprilu doneli ‘Strategiju mobilnosti 2020'.“ Miteldojče cajtung ironično primećuje: „Nove diplome se u celoj Evropi zovu Bačelor i Master – a ipak nemački ispit nije jednovremeno priznat u Francuskoj ili Velikoj Britaniji.“ Slabu odstupnicu reformi školstva čuva jedino Zidvest prese iz Ulma, koji kaže da kritičari previše uprošćavaju stvari kada je reč o priznavanju diploma u inostranstvu: „Pre mastera i bačelora nije bilo bolje. I tada je prečesto nadležni profesor odlučivao da li će priznati određeni ispit ili diplomu.“

Pripremio: Nemanja Rujević
Odg. urednik: Ivan Đerković