Žrtve na granici između dve Nemačke

Nemačka je politički bila podeljena već 1949; četiri godine nakon završetka Drugog svetskog rata, u zapadnom delu osnovana je Savezna Republika Nemačka, a u istočnom Nemačka Demokratska Republika, koja je, suprotno njenom imenu, bila komunistička diktatura. Hiljade ljudi je svakodnevno bežalo iz DDR-a. Kako bi to sprečila, tamošnja Socijalistička partija jedinstva Nemačke (SED) sagradila je 1952. godine, na granici između dve zemlje, pet kilometara široku zonu zabrane kretanja. Unutrašnja nemačka granica protezala se od Severnog mora do Fogtlanda u Saksoniji i bila je duga skoro 1.400 kilometara. Neko ko bi se kretao tim strogo nadgledanim prostorom, rizikovao je da bude uhapšen ili ubijen.

Istražni savez o zbivanjima u bivšoj ’SED-državi’ pri Slobodnom berlinskom univerzitetu, sada bi trebalo da sistematski ispita koliko ljudi je poginulo do otvaranja granice 1989. godine. Nakon ujedinjenja Nemačke 1990, tada formirana istražna institucija je do kraja 2000. godine, ustanovila da je na unutrašnjim granicama Nemačke bilo 248 mrtvih. Ali stvarni broj bi mogao da bude znatno veći.

Prema rečima nemačkog ministra za kulturu i medije Bernda Nojmana, inicijatorima tog projekta su od golih statistika mnogo važniji ljudi: „Radi se o sudbinama ljudi. Ide se za tim da se mrtvima daju imena i njihova lica i da im se vrati dostojanstvo. Njihove biografije podsećaće nas na to koliko su brutalno tadašnja diktatura i neljudski granični režim uticali na ljude u Nemačkoj.“

Knjiga mrtvih

Rezultati projekta bi na kraju trebalo da budu dokumentovani u takozvanoj ’knjizi mrtvih’, sa kratkim biografijama žrtava. Kao uzor su važila istraživanja koja su sprovedena u vezi sa žrtvama Berlinskog zida, mada su u Berlinu ljudi mogli slobodno da se kretaću sve do početka izgradnje zida, 13. avgusta 1961. Nemačke unutrašnje granice su do tada već odavno bile osigurane bodljikavom žicom i vojnim personalom. Ali, broj onih koji su pokušali da beže ipak je bio veliki. Tako je, prema podacima bivšeg Ministarstva za državnu bezbednost DDR-a, Štazija, u periodu od 1974. do 1979. oko 5.000 ljudi pokušalo da pobegne. Međutim, kako se navodi, samo njih 229 dočepalo se Zapadne Nemačke.

Rukovodilac tog projekta Klaus Šreder, koji je odrastao nedaleko od granice, priseća se nekih detalja: „Režim DDR-a plašio se da bi ljudi mogli da beže preko obale i mora. Moje prvo negativno iskustvo bio je jedan leš koji je plutao po vodi. Mi kao deca to nismo tada mogli da razumemo.“

Autori: Marsel Fisrstenau / Senad Tanović
Odgovorni urednik: Ivan Đerković