Nemački vojnici Kfora nezadovoljni

Vojnici Bundesvera stacionirani na Kosovu suočili su delegaciju nemačkog Ministarstva odbrane sa žalbama. Reč je o opremi, novcu i priznanju, piše Zidojče cajtung. „Oni se osećaju kao ’pastorčići politike’. ’Nama je važno da budemo primećeni’, kaže oficir G, koji zbog ranijih pretnji smrću, ne želi da oda svoje ime. On je šef snaga za brze intervencije koje se od februara na severu Kosova šalju svuda gde je situacija nesigurna.

Standardni deo repertoara žalbi jeste: gde god da se nalazili, vojnici imaju lošu internet-vezu sa domovinom. To je pitanje koje nailazi na razumevanje državnog sekretara u Ministarstvu odbrane Kristijana Šmita.

Vojnici u inostranstvu dobijaju dodatak čiji iznos zavisi od opasnosti angažovanja. U Avganistanu 110 evra dnevno, na Kosovu samo 62. To vojnici smešteni u Novom selu smatraju nepravednim. Uoči izbora u Srbiji, oficir G. je šest nedelja sa svojim ljudima bukvalno ležao u blatu, dok su obezbeđivali granični prelaz ’Kapija 1’. Imali su šest mobilnih toaleta za 150 muškaraca i šatore za 12 ljudi. Kada su početkom juna snage Kfora prilikom uklanjanja blokade bile suočene sa pucnjavom, jedan vojnik je za dlaku izbegao metak. „I mi se suočavamo sa teškom stvarnošću“, kaže oficir G. Taj incident pokazuje da Kosovo može biti isto toliko opasno kao i Avganistan.

Još nešto ljuti mnoge vojnike u vezi sa novčanim dodatkom. Reč je o jednakom statusu onih koji patroliraju van bezbednih vojnih kampova, gde su stalno izloženi opasnostima, i onih koji imaju relativno stalne obaveze u kampovima. Državni sekretar „sumnja da se tu može nešto mnogo promeniti“. Ipak, on smatra da više prostora za fleksibilnost postoji kod određivanja iznosa dodatka za angažovanje u inostranstvu. „Dodatak mora biti usklađen sa situacijom, to je jasno“, rekao je Šmit, a prenosi Zidojče cajtung.

Tužba protiv slovenačke banke

Izgubljena domovina, naslov je teksta u Zidojče cajtungu o stotinama hiljada jugoslovenskih gastarbajtera koji su svoju zaradu nekada stavljali na konto Ljubljanske banke. Od te ušteđevine nazad nisu uspeli da dobiju ništa. Jedan od sinova tih ljudi, 36-godišnji Safet Alimehaj iz Novog Ulma, sada je pokrenuo zbirnu tužbu protiv nekada najrenomiranije banke na Balkanu.

„Enver Alimehaj je dugo godina radio u Bavarskoj. Nameravao je da penzionerski život provede u Osijeku. Umro je 2006. sa samo 54 godine. Njegov sin Safet nasledio je stan u Osijeku i malu zelenu štednu knjižicu Ljubljanske banke. Stan je iznajmio, jer ne namerava da se vrati u Osijek. Rođen je u Nemačkoj, u Novom Ulmu. Njegova domovina je Nemačka.

Ipak, posle očeve smrti otišao je u Osijek, i u banku gde je saznao da ne može da podigne očevu ušteđevinu jer od 1984, kada je njegov otac otvorio štednu knjižicu, mnogo toga se desilo. Jugoslavije više nema, banka je propala. Sve je prebačeno na Novu ljubljansku banku koja čak ima isti logo, ali je samo, kako navode, zadužena za račune nove države Slovenije. Zahteve drugih štediša do danas kategorički odbija. I vlasti u Ljubljani tvrde da su zadužene samo za slovenačke štediše. Jedan tamošnji zakon blokira svaku tužbu protiv banke.

Reč je o principu, a ne o novcu

Tako je 300.000 gastarbajtera u Nemačkoj ostalo bez ušteđevine. Neki su pokušali da povrate novac podmićivanjem direktora banke ili angažovanjem skupih advokata, ali većina se od novca oprostila. Ipak, Safet Alimehaj ne želi da odustane. Njemu je do principa, a ne do novca. Zato sada želi da pokrene proces pred nemačkim sudom. Već je okupio 220 osoba u sličnoj situaciji koji zajedno sa njim žele da podignu tužbu. Njima je i te kako stalo do novca. To je sve za šta su ceo život radili u tuđini.

Osim toga, Safet hoće da zatraži od Evropske komisije da izvrši pritisak na slovenačku vladu. Hrvatska treba da uđe u EU1. jula 2013, a Slovenija preti blokadom ukoliko ne bude rešen sukob oko banke; drugim rečima, ukoliko štediše ne odustanu od svojih zahteva.

„Zamislite da sada posustala Slovenija zatraži pomoć od Evropske unije za Novu ljubljansku banku. Znate li ko će platiti novac za spas? Ja, od mog poreskog novca, koji plaćam nemačkoj državi.“ Ta pomisao čini Safeta Alimehaja još ljućim nego pomisao na eventualno izgubljeni novac njegovog preminulog oca, koji je pre 40 godina otišao u Nemačku da bi radio: za san o mirnom životu u Osijeku.“

Pripremila: Ivana Ivanović
Odgovorni urednik: Ivan Đerković