Zapadu svejedno ko će vladati Sirijom?

U jednoj pitanja poput: ko je u Siriji na vlasti, ko je ugnjeten, a ko namerava da svrgne tu vlast – potpuno nebitna. U drugoj analizi, upravo ti elementi su jedino relevantni za autora.

Tekst objavljen u Frankfurter algemajne cajtungu potpisao je Hans-Kristof Kraus, profesor novije i najnovije istorije na Univerzitetu u Pasauu. Njemu očigledno smeta relativno jednostrano izveštavanje većine medija o sukobu u Siriji, pa naslov njegove analize glasi: „I vi mislite da se to dešava zbog jednog diktatora?“ Ispod naslova je kratko objašnjenje: „Reakcije na sukob u Siriji pokazuju da neki nemački komentatori nemaju pojma o geopolitici: deset minuta dopunske nastave im neće škoditi.“ Na samom početku teksta autor podvlači da „čovek može samo da bude zapanjen zbog stepena naivnosti ili pukog neznanja“ koje pokazuju mnogi kada je reč o sirijskom problemu. „Ako je suditi po slici ovog sukoba u najvećem delu zapadnog sveta, tu se radi samo o pitanju da li će uspeti pokušaji da se sirijski narod oslobodi krvavog diktatora.“

Zaboravilo se na geostrateški način razmišljanja

„Pri tome se radi o sasvim drukčijim problemima. Linije sukoba su povučene tamo gde ih većina nemačkih komentatora ni ne primećuje, i to pre svega zato što se u našoj zemlji zaboravilo na geostrateški način mišljenja. Da li će Sirijom vladati diktator iz porodice Asad, neka demokratska vlada ili ona koja se tako prestavlja, ili, pak, neki radikalni muslimanski režim, iz geostrateške perspektive je - sasvim svejedno.“ Autor u nastavku daje kratak pregled anglosaksonskih geostrateških doktrina, počevši od 1900, kada je „čitav svet potpao pod političku vladavinu Evropljana i Amerikanaca“. Tada je, prenosi profesor iz Pasaua, prestala da važi doktrina američkog vojnog teoretičara Alfreda Mehena o nepobedivosti svetskih pomorskih sila. Britanski geograf i političar Halford Makinder je, uoči Prvog svetskog rata, razradio svoje učenje o ranjivosti upravo tih sila. On je njihove sfere uticaja video samo na spoljnom ostrvskom obodu kontinentalnih površina; Evropa, Azija i Afrika za njega su bile gigantski kontinent, koji je nazvao „Svetskim ostrvom“.

Najvažniji ratni ciljevi Ruzvelta i Čerčila

Jezgro tog „Svetskog ostrva“ on je video u Severnoj i Srednjoj Aziji. Jer, tu živi sedam osmina svetskog stanovništva; tu se nalaze nejveće zalihe relevantnih sirovina. Budući vladari sveta zato – po Makinderu – više nisu mogle da budu anglosaksonske pomorske sile, već sila koja je u stanju da ovo jezgro dovede pod svoju kontrolu. „Jako anglosaksonsko nepoverenje prema komunističkom Sovjetskom savezu između dva rata, ali i kasnija neumorna borba protiv sila koje su sa zapada i istoka ugrožavale pomenuto svetsko jezgro, Nemačke i Japana, mogu se razumeti samo na pozadini tog geopoliltičkog koncepta. Košmar o nemačkoj i japanskoj, ili u najgorem slučaju: samo nemačkoj, kontroli tog područja morao je biti sprečen svim sredstvima. To je i bio najvažniji ratni cilj Ruzvelta i Čerčila, kome je bilo podređeno sve ostalo.“

Spajkmenova teorija o „obodu“

Autor dalje piše o vremenu potkraj Drugog svetskog rata u kome je Makinderova teorija usavršena ali i modifikovana, za šta se pobrinuo pre svega tadašnji vodeći američki geopolitički stručnjak Nikolas Spajkmen. On je ukazao da najvažniji region svetske politike nije „jezgro“, već „obod“ koji se proteže od Skadinavije preko srednje i istočne Evrope, Turske, zemalja arapske i Prednje Azije i Indije, sve do Indokine, Koreje te Istočne i Severne Kine. To je, smatrao je Spajkmen, zaista najvažniji region Svetskog ostrva – čitavog evroazijskog kontinenta – i onaj ko uspe da to „ivično područje“ sa njegovim ogromnim masama i neiscrpnim rezervama sirovina podvede pod svoju kontrolu, taj će biti i gospodar sveta, ili će bar drugim silama moći da nametne svoju volju.“

SAD intervenišu tamo gde im je to potrebno

Profesor Kraus podseća da je u eri Hladnog rata gotovo svaki od glavnih sukoba između Istoka i Zapada ležao na pomenutoj liniji. On navodi da ima „protivteorija“ pomenutoj doktrini koje mogu da se označe pokušajima „zabrane intervencija stranim silama“ na evroazijaskom području, ali da Amerikanci takvu zabranu nikada nisu ni priznavali, ni poštovali. „Naprotiv, i posle 1945, oni su stalno intervenisali tamo gde im je to bilo potrebno da bi dosledno jačali svoju moć. Upravo su bogatstvo naftom i strateški važan položaj regiona između istočnog Sredozemlja i Arapskog od tog područja i napravili glavno polje akcija američke spoljne politike, bilo da je reč o poslednjem ratu u Iraku, o okupaciji Avganistana ili neprozirnim akcijama na severoistoku Pakistana koje ni na koji način ne legitimiše međunarodno pravo.“

Mesto preseka raznih interesa

„Amerikancima i Zapadu nije u prvom redu stalo da pruže pomoć žaljenja vrednom sirijskom stanovništvu, već da utiču na novi izgled države posle pada sadašnjeg režima, iako su sa njim do sada uvek dobro sarađivali. U igri je više naftovoda čija je gradnja odavno u planu – oni su važni za Zapad, a povezuju Saudijsku Arabiju i Katar sa istočnim Sredozemljem i Turskom i delimično bi trebalo da prolaze i preko sirijske teritorije. Rusi i Kinezi na sve to gledaju iz suprotne perspektive: ruska vojna baza u Sredozemnom moru, u sirijskom Tartusu, takođe je u igri, baš kao i politički uticaj Moskve i Pekinga na prostoru Bliskog istoka i Prednje Azije. Mogući vojni sukob Izraela i Irana za dve velike azijske sile znači dodatnu potrebu za prisustvom u tom regionu….“

Konkretna uputstva iz Vašingtona

Sasvim drugu perspektivu – onu koja bi po stavu profesora Krausa trebalo da služi kao izgovor za geostrateško delovanje – iznosi Majkl Sing, šef trusta mozgova vašingtonskog Instituta za bliskoistočnu politiku. On u stalnoj rubrici Zidojče cajtunga „Spoljno gledište“ u kojoj pišu gosti iz sveta nauke i politike, prenosi da je „Asad uzdrman, ali da još ni izdaleka nije pobeđen“, i savetuje Zapadu da se, da bi spasao Siriju od propasti, poveže sa tamošnjom opozicijom. „Postoji opasnost da posle kolapsa Asadovog režima ne uslede mir i demobilizacija, već sektaške borbe i teritorijalna dezintegracija, u kojoj će Kurdi, Aleviti i ostala plemena formirati zasebne enklave. Nasilje koje bi moglo da usledi pokrenulo bi talase izbeglica i pretvorilo Siriju u plodno tlo za ekstremiste. (…) Asad gubi moć. Ali, to nije razlog da međunarodna zajednica odahne sa olakšanjem. Ona bi sada trebalo da preuzme pozitivnu ulogu u razrešenju sukoba – i to bi moglo da uspe.“

Kako ubrzati Asadov odlazak

„Najpre, Zapad bi trebalo da učini sve da bi se ubrzao Asadov odlazak. Zapad može da pooštri sankcije – a pre svega bi trebalo da Asadu i njegovoj porodici te vojnoj vrhuški uputi zahtev da odu u egzil. Od vojnih zapovednika treba zahtevati da promene stranu, uz jasnu pretnju onim što bi moglo da se dogodi ako to ne učine. (…) Da bi bio pojačan pritisak na režim, treba pružiti podršku opoziciji kako bi ona zadržala osvojena područja i podstaći je da osvaja nova. Dokle god Zapad okleva sa direktnom vojnom podrškom – a to se neće skoro promeniti – druge vrste podrške bi mogle biti dragocene (trening, komunikacija, logistička podrška i pomoć tajnih službi).“

„Pomoć čitavog sveta“

„Budućnost Sirije“, piše Majkl Sing, „sastoji se ne samo od rizika, već i od neverovatnih mogućnosti. Da bi pomogla toj državi da iskoristi te mogućnosti, međunarodna zajednica sada mora da sarađuje sa tamošnjom opozicijom – saradnja sa nevladinim organizacijama je već u toku. U svetlu ekstremnog nasilja proteklih 16 meseci i despotije koja je trajala četiri decenije, teško je napraviti prelaz – svakoj novoj vladi Sirije će biti potrebna pomoć čitavog sveta. Do sada se Zapad držao po strani. (…) Ta politika više nije primerena. Sirijska kriza se bliži kraju; ono što međunarodna zajednica čini ili ne čini, moglo bi da predstavlja odluku o tome pda li će Sirija ubuduće biti protivnik ili saveznik, izvor nestabilnosti ili izvor mira.“

Priredio: Saša Bojić
Odg. urednik: Jakov I. Leon