Sto godina od tragedije Titanika

Titanik je, u skladu sa svojim imenom, bio najveći brod na početku 20. veka. Čak 269 metara dužine i 50.000 konjskih snaga privukli su 2.200 putnika na brod. Cilj je bila Amerika, obećana zemlja do koje, zahvaljujući napretku brodova, više nije bilo potrebno ploviti mesecima. Prvi avioni će preleteti Atlantik tek sedam godina kasnije, ali 1912. godine Titanik je čudo tehnike.

O Titaniku je govorio ceo svet

Eva Hart, tada sedmogodišnja devojčica, u brojnim intervjuima se prisećala planiranja puta do Amerike: „Kada nam je bilo ponuđeno mesto na Titaniku, moj otac je bio oduševljen. O tom brodu je govorio ceo svet. Moja majka je bila sumnjičava, nikada nije plovila ni pre ni posle. Tada je rekla: Ne možemo da se ukrcamo, desiće se nešto strašno.“

Ipak su se ukrcali. Prva klasa bila je priča za sebe – 420 gostiju imalo je svu moguću udobnost. Luksuzne kabine i sve ono što danas zovemo velnesom – parna kupatila, zagrejane bazene i terene za skvoš. Titanik je zapravo bio plutajući luksuzni hotel. Posebnost tragedije Titanika je što su na brodu, osim poznatih bogataša, mesto našle i stotine siromašnih – brod je u tom trenutku bio ljudsko društvo u malom.

Sve je bilo protiv Titanika

Gigant je dakle plovio tek četiri dana pre nego što je naleteo na ledeni breg. U noći bez mesečine osmatrači nisu primetili ogromnu santu leda koja je načinila kobnu rupu u trupu. „Te večeri je sve bilo protiv nas“, rekao je kasnije pred američkim istražiteljima Čarls Lajtoler, drugi oficir Titanika. Iako je kapetan naredio nagli zaokret ulevo, Titanik nije uspeo da izbegne ledeni breg. Voda je počela da prodire u brod, koji je bio dobro opremljen i za takve slučajeve, objašnjava profesor brodogradnje iz Roštoka Peter Bronzart: „Kada imate oštećenje na trupu, plavljenje broda se mora ograničiti. To zahteva podelu broda na nezavisne odeljke po dužini, širini i visini.“

Sigurnosna vrata su smesta podignuta, ali je već pet od 16 odeljaka broda bilo poplavljeno – da ih je bilo poplavljeno četiri, Titanik bi se izvukao. U sledeća dva i po sata, dok brod nije sasvim nestao pod površinom okeana, uslediće potresne scene spašavanja i bolne odluke oficira – Titanik je naime imao svega 20 čamaca za spašavanje koji su mogli da evakuišu tek polovinu putnika. Zbog toga je 90 odsto muškaraca iz druge klase jednostavno ostavljeno – prednost su imali žene i deca.

Otac Eve Hart takođe je ostao na brodu, dok su se ona i majka udaljavale u čamcu za spasavanje. „Nisam zatvorila oči. Videla sam taj brod kako tone. Videla sam kako se prelama na pola.“

Titanik na filmskom platnu

Već te 1912. su napravljena dva nema filma inspirisana brodolomom Titanika. Sedamnaest godina kasnije usledio je prvi tonski film, a 1997. kultno ostvarenje Džemsa Kamerona sa Kejt Vinselt i Leonardom Di Kapriom, kao i maketom broda velikom skoro kao i original. Za stotu godišnjicu spremno je 3-D izdanje tog filma. Najčuveniji brod u istoriji još jednom je došao na naslovne strane 1985. kada je istraživač Robert Balard otkrio olupinu na 3.800 metara dubine. Još jednom su počele glasine, teorije zavere po kojima je Titanik najveća prevara osiguranja u istoriji i druge, još neverovatnije priče.

U Belfastu, gde je „nepotopivi“ brod sagrađen, postoji čitava četvrt posvećena Titaniku. Jedna posetiteljka muzeja se pita: „Kako li su se osećali radnici na dokovima kada su saznali da je Titanik potonuo na svojoj prvoj plovidbi?”

Titanik nije ni prvi ni poslednji, a ni najsmrtonosniji brodolom u istoriji. Ipak, fama koja postoji oko „nepotopivog“ preživela je ceo vek i ne treba sumnjati da će nastaviti da živi.

Autori: Sebastijan Hese / Fabijan Šmit / Nemanja Rujević

Odg. urednica: Ivana Ivanović