Dugačka granica, problematični susedi

S tehničke strane, Hrvatska je u proteklih deset godina udvostručila broj graničnih policajaca kojih sada ima 6.400. Do kraja godine trebalo bi potrošiti ostatak od ukupno 120 miliona evra iz facility fondova, čime će se pokriti trošak nabavke opreme koja još nedostaje, poput helikoptera ili morske i rečne flote. Istovremeno, opremaju se prihvatni centri za strance i u pogon stavljaju kamere velikog dometa za kontrolu mora.

I dok ministar unutrašnjih poslova Ranko Ostojić i premijer Zoran Milanović tvrde da je Hrvatska spremna za ulazak u šengenski prostor, malo ko veruje da će taj proces biti brz i bezbolan. To je tako pr svega zbog iskustva Bugarske i Rumunije koje su ispunile formalne uslove Evropske komisije, ali već godinama čekaju „pomeranje“ granice. Ako tome dodamo i specifičnosti hrvatske granične crte, kao i pojačani evropski oprez zbog terorizma, čini se da najmodernija oprema i potpuna spremnost u ljudstvu, neće ubrzati članice Unije u donošenje te odluke. Sami građani hrvatske, stiče se dojam, nisu opterećeni širenjem šengenske zone na granicu sa Bosnom i Hercegovinom, Srbijom i Crnom Gorom.

Preuveličana opasnost od islamskog terorizma?

Analitičar portala Obris.org Igor Tabak upozorava da su hrvatske granice nastale dobrim delom tekom ratova pa često prate reke i vrhove planinskih masiva. I dok je u prvom slučaju kontrola granice jednostavnija, u drugom je teže nadzirati retko naseljene, teško dostupne delove kopna. „Hrvatska se poslednjih godina trudila da pojača kontrolu granica. Dobili smo dosta opreme od naših partnera, u krajnjoj liniji i od Nemačke, a granična policija je pojačana ljudima baš za te stvari“, dodaje Tabak.

I profesor Filozofskog fakulteta u Zagrebu, vodeći hrvatski stručnjak za terorizam i međunarodnu bezbednost Mirko Bilandžić, u razgovoru za DW ističe specifičnosti hrvatske granice, od čega preko hiljadu kilometara otpada na granicu sa BiH, a koja se u poslednje vreme spominje baš u kontekstu mogućeg terorističkog žarišta.

Ipak, i on potvrđuje da je poslednjih godina postignut bezbednosni nivo koji zadovoljava šengenske uslove. Bilandžić dodaje da je Hrvatska istorijski dokazala da može da bude spoljni štit EU, a već 15 godina je intenzivno, na unutrašnjem nivou, posvećena procesu izgradnje sistema nacionalne bezbednosti. „U njoj je protivteroristički sistem bitno ojačan ulaskom u evroatlantske integracije i pozicijom Hrvatske kao članice Međunarodne koalicije za borbu protiv terorizma. Postoji i druga dimenzija. Čini mi se da se unutar Unije preuveličava opasnost od islamskog terorizma, a koja nepobitno postoji. Istovremeno se zanemaruje činjenica da se terorizam poslednjih godina događa unutar Unije, i da on nije uvezeni problem. Ako analiziramo sve događaje, od Londona 2005. Godine, pa do poslednjih događaja u Parizu, vidimo da je to problem unutar granica Unije. To bi značilo da Šengenski sporazum nije rešenje problema terorizma, već da je on deo problema. Zato islamski radikalizam ne bi trebalo da bude presudan faktor za ulazak Hrvatske u šengenski prostor, smatra profesor. „Opasnost postoji, međutim, ništa se nije dogodilo. Nema indikacija da Hrvatska ne bi mogla da odgovori i na te pretnje.“

Analitičar Tabak pak kaže da granica zavisi od stanja s obe njene strane, a za BiH smatra da je, na neki način, evropski problem. „Reč je o državi u kojoj je međunarodna zajednica pomogla da se zaustavi rat, ali je formirala državnu strukturu koja jedva radi. To ne pogoduje bezbednosti i svakodnevnom, normalnom režimu na granici. Osim toga, takvi haotični prostori otvaraju mesto za rad grupa koje su sve, samo ne dobrodošle.“ I pri tom, tvrdi, islamski radikalizam treba ozbiljno uzeti u obzir. „BiH je bila na vanredno visokom mestu po broju njenih državljana koji su bili u Gvantanamu. Iz nje je i mnogo ljudi otišlo da ratuje u Siriju i Irak. Deo tih ljudi se vratio, a povremeno se u pojedinim enklavama vide zastave takozvane 'Islamske države'. To su simptomi šireg problema koji se tiče muslimanske zajednice u BiH, koja je većinom umerena. To se ne sme zanemariti i Hrvatska to mora da ima na umu prilikom osmišljavanja svog Šengena“, upozorava Tabak.

I moćne članice EU imaju problem s morem

Uz sve to, Hrvatska ima i morsku granicu dugu gotovo 6.000 kilometara koju, prema dr Bilandžiću, može uspešno da čuva. „To je ogromno područje koje treba zaštiti. Rekao bih da je Hrvatska sposobna za to, ali i to treba posmatrati u svetlu ukupnih događanja. Vidimo da i moćne države EU imaju probleme sa zaštitom morskih granica. Gledajte samo te ilegalne migracije koje se događaju s politički trusnog područja severa Afrike, naročito prema Italiji, a u perspektivi i prema drugim državama kao što je Španija. To ne bi trebalo da bude faktor eliminacije za Hrvatsku. Taj rizik nije ni manji ni veći nego u slučaju najmoćnijih država unutar EU, a koje u kontinuitetu imaju problem. Ne postoji apsolutan mehanizam bezbednosti.“

Unutrašnje more, za analitičara Tabaka, nije problem, jer na njemu deluju pomorska policija, lučke kapetanije i Obalska straža. Ta poslednja je, objašnjava, organizacija pridodata Hrvatskoj ratnoj mornarici. Tabak problem vidi u vanteritorijalnom moru gde nadležnost ima samo Obalska straža. „Njeno uklapanje u sistem sa Ratnom mornaricom jeste racionalan izbor, ali se Evropskoj uniji takav režim ne sviđa pa Obalska straža teško ili nikako pristupa EU fondovima. Ipak, taj sistem još uvek zadovoljava osnovne parametre funkcioniranja.“ A kada je reč o vazdušnim snagama, nastavlja Tabak, one su onakve kakve država može da plaća. „One uspevaju da održavaju air-policing, ali ne i mnogo iznad toga. Budući da je to ono što se traži za pristup šengenskom prostoru, to je ono što bi trebalo da imamo. I te stvari koje obavljamo na zadovoljavajući način mogle bi da budu bolje s novom tehnikom i bolje plaćenim ljudima.“

Čvrsta granica nije garancija sigurnosti

Da li šengenski prostor sam po sebi garantuje bezbednost? Ako se pita Brisel, reč je bezbednom prostoru, ali ekstremniji evropski desničari upozoravaju da država ne može da kontroliše svoju teritoriju ukoliko ne kontroliše svoje državne granice, pogotovo kada je reč o ilegalnoj trgovini oružjem. „To su dve krajnosti“, kaže Bilandžić. „Uvek postoji taj sukob bezbednosti i slobode. Država je svojevrstan društveni kavez koji ima mogućnosti da kontroliše što se unutar njega događa. Evropska unija kao nadnacionalna institucija teži tome da ima iste takve mehanizme. Šengen je jedan od tih mehanizama. S druge strane, EU je od Amsterdamskog sporazuma prostor slobode, bezbednosti i pravde. Logično je da za to morate imati ekstremne mehanizme bezbednosti na spoljnim granicama. Tek kada apsolutno zaštitite spoljne granice, možete imati bezbednost unutar njih. Ali, ako se vratimo na početak razgovora, to nije garancija“, zaključuje profesor u razgovoru za DW.