Dragijev pucanj iz „Debele Berte“

Mačka više nije u džaku. Evropska centralna banka je otvorila finansijske slavine više nego što su stručnjaci pretpostavljali. Do septembra 2016. svakog meseca će biti otkupljene državne i privatne obveznice u vrednosti od 60 milijardi evra. Dakle, 20 meseci će se upumpavati novac na finansijsko tržište da bi se dostigla brojka od 1,2 biliona evra. Stručnjaci su prethodno procenjivali da će ta suma biti između pet stotina miliona i jednog biliona evra.

Ovako je šef Evropske centralne banke, Mario Dragi, potrošio svu municiju, i to bez potrebe. Time oponaša eksperiment Američke centralne banke (Federalne rezerve, Fed) koje posle izbijanja finansijske krize nije samo spustila osnovnu kamatnu stopu već je iz meseca u mesec za milijarde dolara kupovala obveznice. Izgleda da je to imalo uspeha jer se američka privreda oporavila, a u poslednjem kvartalu tamošnji privredni rast je dostigao pet odsto.

Dragijeva računica je jasna: bujicom novca želi da ohrabri banke da odobre što više kredita privrednicima, koji bi onda trebalo da investiraju i tako stvore nova radna mesta. Osim toga Dragi hoće da stane za vrat bauku deflacije, jer Evropi navodno preti spirala od padajućih cena i plata što bi izazvalo sve više stečajeva i nezaposlenosti. Dragi upozorava da je inflacija već sada na istorijski niskom nivou.

Dobar šahista u igri najpre inscenira opasnost za protivnika ali ne izvrši odmah napad. Dragi je dugo primenjivao tu strategiju kada je najavio da će Evropska centralna banka učiniti sve da spase evro. Ta pretnja je umirila tržišta i Dragi nije morao da interveniše. Pa zašto baš sada? Centralne banke moraju ovakve kupovine obveznica primenjivati isključivo u hitnim slučajevima, a nikakva velika nevolja nije na vidiku.

Naprotiv, evropska privreda se oporavlja, mada različitim brzinama u pojedinim zemljama. Perspektiva je srdnjoročno još bolja, ako se uzme u obzir da niska cena nafte može da osnaži privatni konzum, kao što oslabljeni evro može da ojača izvoz.

A bauk deflacije, kada ga bolje osmotrimo, i nije neki bauk. Najveći udeo u niskoj stopi inflacije ima pad cene nafte. A u zemljama na jugu Evrope plate i cene moraju da se smanje, ako želi ponovo postići konkurentnost. Laki pad cena, primećen na osnovu statističkog proseka, nije isto što i deflacija – široki i trajni pad svih cena.

Šta je, dakle, cilj Dragijevog programa? Pretpostavljam da su ga političari, pre svega Italijani i Francuzi, pogurali u tom pravcu. Formalno je Evropska centralna banka, po uzoru na Nemačku saveznu banku, nezavisna od politike. Bilo bi lakomisleno da se na osnovu toga zaključi kako ova institucija deluje u političkom vakumu. Italijani i Francuzi su ovako kupili vreme, jer se ustručavaju od neophodnih reformi, ili ne mogu da ih sprovedu.

Drugačije se ne može objasniti poslednji Dragijev pucanj iz „Debele Berte“. Naime, Centralna banka ne može da vodi politiku konjukture. Ova finansijska injekcija neće puno doprineti oporavku privrede i zaustavljanju pada cena. Privrednici ne investiraju zbog niskih kamata, već samo tada kada osete da su se popravili izgledi za obrt.

Ovim potezom Dragi preuzima i veliki rizik. Obilje novca može izazvati nadimanje cena na tržištu nekretnina i akcija. Dragi ovako smanjuje pritisak na politiku da sprovede neophodne reforme. Dakle, Dragijev „pucanj“ nije samo preuranjen, on čak može da izazove suprotni učinak od nameravanog. Tada bi ugled i verodostojnost Evropske centralne banke definitivno bili upropašćeni.