Dobijena bitka u ratu protiv vetrenjača

Mejnstrim politika u Srbiji menjala se polako, a onda i jednim skokom – kada su 2008. dvojica Šešeljevih saboraca sa revera skinuli bedževe sa likom svog šefa. Ratko Mladić više nije heroj, a Evropska unija nije satanino leglo. Godinama su ove ideje „normalnosti“ preživljavale samo u getoiziranom civilnom društvu, čiji su aktivisti trpeli pretnje i svuda nailazili na zidove. Neki ironično kažu da danas više nevladin sektor nije ni potreban.

„Oni koji to kažu nikada nisu ni razumeli šta su organizacije civilnog društva“, kaže za DW Sonja Liht, predsednica Fonda za političku izuzetnost. Navodi da su se nevladine organizacije vazda bavile upravo temama koje nisu zanimale političare, državu ili lokalne samouprave. Nekada su to bili prevashodno ratni zločini, pomirenje i nacionalizam, a danas se većina organizacija bavi svakodnevnim problemima – siromaštvom, obrazovanjem, kulturom medija jer ni time, kaže Sonja Liht, država ne želi preterano da se zanima.

Ostaci prošlosti

Iako je ekstremni, vulgarni nacionalizam oboren na pleća, klišei će se još dugo opirati. Njih dobro ilustruju reči mladog Nemca Johanesa Rigera, koji polako postaje pravi Beograđanin. Za samo dve godine naučio je tečno da govori srpski jezik. „Kada putujem u Prištinu, mnogi mladi Srbi koji su tokom ratova devedesetih bili u vrtiću, pitaju me kako se ne plašim da idem na Kosovo. Ja ih pitam dali su nekada bili tamo, a oni kažu: Nikad, ne mogu ni da zamislim da odem na Kosovo“, priča ovaj aktivista nemačkog „Foruma civilne mirovne službe“.

Upravo je to današnja nevolja Srbije, kaže Aleksandar Popov, direktor Centra za regionalizam. „Stvari su se menjale u mejnstrim politici, ali nisu dubinski. I dalje imamo veliki broj mladih koji su zadojeni nacionalizmom i netrpeljivošću. To je teško iskoreniti“, kaže Popov. „Evo, samo ako bi ovi preobučeni Evropejci ponovo postavljali table ‘Bulevar Ratka Mladića' ili nosili takve natpise u skupštini, situacija bi postala ista kao pre nego što su postali Evropejci.“

Često se, u pričama o pomirenju u regionu, čuje da je od ratova prošlo „već“ 18 godina. Naši sagovornici bi pre rekli da je prošlo „tek“ 18 godina. „Stanje u društvu ne može da se promeni preko noći, to je pokazao primer Nemačke. Tamo je recimo sada krivično kažnjivo negiranje holokausta, a mi smo daleko od toga. Ozdravljenje traje“, kaže Popov. Sonja Liht smatra da nacionalne struje ostaju problem cele Evrope – navodi primere iz Mađarske, Grčke ili Finske gde je radikalna desnica ušla u parlament. „Znamo koliko je dugo trajala denacifikacija u Nemačkoj, a Francuska se nije još suočila sa odgovornošću Francuza za deportacije Jevreja.“

„Strani plaćenici“

Ipak, nešto se dešava, pišu se knjige, mladi ljudi otvoreno debatuju, situacija se polako menja. No sve ukazuje da je civilno društvo i dalje neophodno i na ovom polju. Pri tome, aktivisti ni danas nemaju potrebnu podršku i često se sa podsmehom nazivaju stranim agentima. „Nevladine organizacije nisu nikada bile miljenici režima, posebno u vreme Slobodana Miloševića, ali ni u vreme DOS-a i njegovih naslednika, iako smo pomogli da se desi Peti oktobar“, priča Popov. „Svi su doživljavali civilno društvo kao nepoželjnog svedoka koji ih podseća na obećanja, kao kamičak u cipeli koji ih žulja.“

Taj „kamičak u cipeli“ stoga je i dalje okrenut zapadnim izvorima finansiranja. Za razliku od raznih klerikalnih i „patriotskih“ organizacija, demokratski orijentisan nevladin sektor transparentno navodi svoje izvore finansiranja. Tako Sonja Liht kaže da je najveći donator njene organizacije Evropska komisija, dok Centar za regionalizam novac dobija i od fondacija Rokerfeler, Fridrih Ebert i Konrad Adenauer. „Najpre, lokalni izvori finansija su vrlo tanušni. Drugo, diverzifikovana donatorska baza osigurava nezavisnu poziciju“, kaže Sonja Liht.

Osim mogućnosti da prežive, strani novac je nevladinim organizacijama često donosio epitet izdajnika i zapadnih plaćenika. Danas takve optužbe izgledaju smešne i više ih nema u mejnstrim medijima, kaže Sonja Liht. Nju su nedavno u Pečatu ponovo nazivali lobistkinjom NATO, ali to je ne brine. „Na neki način sam i ponosna što sam im meta.“ Popov kaže da strani novac nije tabu jer ni Zapad više nije prokazan. „Ako današnji Evropejci na vlasti traže sredstva sa zapada za državne poslove, onda je priča da su nevladine organizacije plaćeničke potpuno deplasirana.“

Autor: Nemanja Rujević
Redakcija: Jakov Leon