Dnevno se ubiju 22 američka veterana

Daniel Somers je bio pripadnik trupa u Iraku. Kao artiljerac na humviju (vrsti transportera) više od 400 puta je išao u borbene misije. Iako se u SAD vratio sa glavom na ramenima, nikada više nije bio onaj stari. „Svaki dan je kao vrištući bol u svakom živcu moga tela. Mučenje. Moj duh je pustoš puna slika dostojnih horora, nesagledive depresije i parališućeg straha“, napisao je Daniel pre nego što je oduzeo sebi život. Oproštajno pismo prošlog meseca ponovo je podsetilo na problem sa kojim se suočavaju ratni veterani. Sa besom je Somers pisao o sistemu koji je, tvrdi, njega i druge veterane ostavio na cedilu. To je „neljudski, nebrižni i ravnodušni sistem koji nas ubija“, napisao je Somers.

Čekaju četiri meseca na pomoć

Somersove poslednje reči potkrepljuje i statistika. Čak 70 odsto zahteva za lečenjem ili bilo kakvom stručnom pomoći ostaje u fiokama nadležnog ministarstva više od četiri meseca, pre nego što se nešto preduzme. Bivši general Erik Šinseki koji vodi ministarstvo za veterane pokušava da opravda taj zaostatak: „Radimo sa papirima, tako je već decenijama. Moramo da pređemo na digitalnu obradu podataka i to upravo činimo“, rekao je Šinseki za CNN. Među veteranima, ovaj bivši general važi za čoveka koji ozbiljno shvata svoj posao i uvek želi da pomogne – ali ministarstvo koje vodi za sada nije doraslo zadatku.

U poslednje vreme u pomoć sve češće priskaču dobrovoljci poput Kim Ruoko. Ona radi za organizaciju TAPS (Tragedy Assistance Programm for Survivors), pomaže veteranima koji razmišljaju o samoubistvu ili porodicama onih koji su počinili suicid. Kim Ruoko ima sasvim lične motive – njen muž bio je pilot vojnog helikoptera i išao je u rat tri puta. „Poslednji put, u Iraku, imao je 75 borbenih letova. Kada se vratio, bio je deprimiran i patio je od posttraumatskog sindroma. Ubio se tri meseca po povratku iz te klanice“, priča Kim.

Problem uočen, ali se sporo rešava

Kim Ruoko je ostala bez muža 2005. godine, a situacija od tada nije bolja. Ona veruje da je politika uočila problem i da radi na njegovom rešavanju, ali kaže da sve ide presporo. „Moramo da približimo pomoć veteranima“, objašnjava, „jer većina je veoma ponosna, i ne traži pomoć sve dok ne postane veoma bolesna. Zato moramo pomagati odmah i detaljno.“  I general Šinseki veruje da su stvari pokrenute sa mrtve tačke – njegovo ministarstvo dobija više novca, zapošljava više radnika i ubrzava obradu zahteva za pomoć. „Proteklih godina je 800 hiljada bivših vojnika pozvalo naš broj. Osim toga, bilo je više od sto hiljada onlajn prepiski. Uspeli smo da spasemo 29.000 veterana koji su bili gotovi da se bi oduzmu život – jer smo bili tu za njih“, kaže Šinseki.

Uskoro će on i saradnici imati rekordnu količinu posla – nakon definitivnog povlačenja iz Iraka, za kraj sledeće godine planiran je odlazak američkih trupa iz Avganistana. Stotine hiljada novih ratnih veterana tražiće pomoć, a na vlastima je da što je moguće više smanje crni bilans od 22 samoubistva dnevno.

Autori: Rolf Bilman (br), Vašington / Nemanja Rujević
Odg. urednik: Jakov Leon