Dnevnik mrtve devojčice

Dvanaestogodišnja devojčica iza sebe je ostavila iskreno, snažno i autentično svedočanstvo jednog tragičnog vremena. Ratni dnevnik Nirvane Zeljković - Nine, pisan u rokovniku koji joj je majka Zemira poklonila, nije samo dokument o njenim poslednjim mesecima, radostima, strahovima, snovima i nedaćama koje je rat nosi sa sobom, već i svedočanstvo o životu u opkoljenom Sarajevu.

Ona je bila poslednje dete koje je stradalo u sarajevskom ratnom grotlu, na samom kraju najduže opsade jednog grada u istoriji čovečanstva. Tog 26. avgusta, dok se igrala u Tepebašinoj ulici u naselju Gorica, eksplozija granate ispaljene sa okolnih brda nadjačala je zvon dečjeg smeha. Jedan od gelera pogodio je Ninu koja je, nakon pet dana provedenih u komi, preminula. Tako je nestao jedan univerzum. No, u rokovniku su ostali njegovi fragmenti, ilustrovani fotografijama, crtežima i nalepnicama Petra Pana, princeza, životinjica, tenkova...

Tragična junakinja filma

Tih dana u Sarajevu je boravio i Tahir Cambis, čija majka je bila rodom iz BiH. Tahir se iz daleke, sunčane i mirne Australije, isfrustriran pristupom svetskih medija zbivanjima u BiH, obreo u opkoljenom gradu u kome je proveo poslednjih šest meseci rata. On, Alma Šahbaz i njegov australijski kamerman snimali su film o bosanskohercegovačkoj tragediji. Oni su, samo nekoliko dana pre pada te nesrećne granate, kada je Nina u svojoj kategoriji pobedila na takmičenja u latino-američkim plesovima, prisustvovali tom događaju.

„Ne znajući zbog čega, oni su tada najviše snimali Ninu. Posle tragedije, Tahir je došao i zatražio odobrenje da se napravi dokumentarni film o našoj ćerki. Naravno da sam bila saglasna“, seća se Zemira tih dana držeći u ruci Nininu roze plesnu haljinu, dok se niz njeno zgrčeno lice slivaju suze.

Zeljkovići su 1996. godine napustili Sarajevo i odselili se u Ameriku. Godinu dana kasnije, njihov kućni telefon nije prestajao da zvoni. Na drugoj strani žice bili su američki novinari. Razlog je bila Nina.

Film „Exile in Sarajevo“ je 1997. godine u Njujorku dobio prestižnu nagradu Emi, a pre toga je od strane australijskih filmskih kritičara bio proglašen i za najbolji dokumentarac i nagrađen na filmskom festivalu u Torontu.

Priča o sudbini sarajevske devojčice obišla je svet. Ali Zeljkovići nisu mogli da žive tako daleko od Nininog mezara i vratili su se u Sarajevo.

Od mirisa bagrema do mirisa lipe

„Ja sam, na osnovu Nirvaninog dnevnika, htela da napišem knjigu ’Miris bagrema’. Htela sam da je nazovem po bagremu koji je rastao ispred naše zgrade i koji nam je pružao zaštitu i ujedno predivno mirisao. U ratu su stanari doneli odluku da se taj bagrem poseče da bi imali drva za ogrev i kuvanje. Nina je, kada je čula da bagrema više neće biti, utrčala u kuću plačući i rekla da će nam, umesto bagremovog drveta, dati svoje lutke da ložimo“, kaže Zemira.

I kao da je neka sila pokrenula univerzum da ispuni majčinu želju da ovekoveči sudbinu svoje Nirvane. Na vrata stana porodice Zeljković, u pratnji prevodioca, pokucao je novinar nemačkog „Zidojče cajtunga“ Peter Minh. Došao je u Sarajevo da bi napravio reportažu o posledicama rata na grad i ljude deset godina od završetka. Šetajući ulicama naišao je na spomen-obeležje na mestu na kome je stradala Nina. Čitav jedan dan Peter je proveo sa Nirvaninim roditeljima. Našao je i napisao dobru priču, ali ga je ona zaokupljala i posle povratka u Nemačku. Ponovo se, u želji da napiše roman, vratio u Sarajevo.

„Zaranjanje u Ninin život bilo je i lepo i veoma teško. Danima sam razgovarao sa njenom porodicom. Događalo se da smo, sedeći za stolom, svi istovremeno plakali. Nina bi na momente jednostavno oživljavala i kao da je bila tu“, priseća se Peter Minh.
Minh je roman nazvao „Miris lipe“ („Der Duft des Lindenbaums“). Miris bagrema se tako pretvorio u miris lipe koji se širio iznad groba na starom i pitoresknom muslimanskom groblju Alifakovac, tada kao i onda kada je u julskoj noći, zbog opasnosti od granatiranja i snajperske paljbe, Nirvana na njemu sahranjena.

Pismo na nemačkom i muzički CD na grobu

Tokom jednog od obilazaka Nininog mezara, porodica je našla pismo i CD sa Nininom fotografijom. Pismo je bilo na nemačkom, a napisao ga je Andre Banaš, biciklista iz Potsdama.

Još jedno dugo pismo sa detaljnim opisom intimnog doživljaja Ninine sudbine opisane u romanu, impresijama tokom obilaska Sarajeva i lokacija pomenutim u Nininom ratnom dnevniku, bilo je upućeno njenoj sestri Belmi, a još jedno, kratko, Nini.

„Draga Nina, na CD-u je muzika koju sam slušao dok sam čitao roman „Miris lipe“. Knjiga je na mene ostavila jak utisak. Sedmicama nisam mogao da ne razmišljam o tvojoj sudbini. Bio sam šokiran, tužan, ljut. Bila si tako mlada i toliko toga je još bilo pred tobom. Morao sam da dođem u Sarajevo, da upoznam tvoj svet i vidim sva mesta o kojima si pisala“, napisao je Andre.

Tako je ova devojčica, jedno od 1.600 u Sarajevu ubijene dece, nastavila da živi u romanu Petera Minha, koji je kasnije preveden i na bosanski i italijanski. Autor danas živi u Tel Avivu i piše reportaže o nekoj drugoj deci, žrtvama rata, čiji položaj se, kako sam kaže, ne poboljšava. Bez obzira na opomene koje sa sobom nosi roman „Miris lipe“ i njegovi noviji izveštaji o palestinskoj deci.