Car Putin i njegov kafkijanski TV-šou
U Putinovoj Rusiji već je postalo tradicija da predsednik jednom godišnje u višesatnoj televizijskoj emisiji odgovara na pitanja koje mu postavljaju iz publike u studiju, preko telefona, interneta, u SMS-porukama ili direktnim televizijskim uključenjima. Ta forma komunikacije s narodom na prvi pogled deluje moderno i demokratski. Ipak, ako se malo bolje pogleda, pokazuje se da to ne razgovaraju građani sa svojim najvišim političkim predstavnikom, već da to vladar razgovara sa svojim podanicima.
Socijalni car
Šou je nemilosrdno orkestriran: predsednik najpre sme da dâ svoju procenu društveno-ekonomskog stanja. Osnovni smisao glasi: vremena nisu jednostavna, ali, rekao je Putin, stvari držimo pod kontrolom. Zatim bivši, tržišno orijentisan ruski ministar finansija Aleksej Kudri, koristeći pametne, ali oprezno iznesene argumente, sme da ukaže na nedostatke u ruskoj ekonomskoj politici. Toj kritici Putin vešto parira tako što je tvrdi da Kudrin, navodno, zahteva velike rezove u socijalnom sistemu i da nema sluha za ljude.
No to da Putin tog „sluha za ljude“ ima, u narednim satima neprestano je pokazivano: Putin je svima obećao podršku: zemljoradnicima, radnicima u avio-industriji, građevinskim radnicima na kosmodromu, veteranima, budućim penzionerima, bolesnicima, turistima na Krimu i brojnim drugim ljudima. To da političari svojim biračima obećavaju mnogo, to je i u zapadnim državama veoma uvežbana praksa.
Međutim, u komunikaciji između onih koji vladaju i građana u Rusiji, pokazuje se specifičnost ruskog političkog sistema: tamo ne govori samouvereni glasač koji kao takav od svog izabranog predstavnika traži objašnjenje – to više izgleda kao da ruski podanik pokušava da, ponizno moleći, dobije pomoć od brižnog cara. A Putin, koristeći pokroviteljsku retoriku, garantuje da će se situacija poboljšati.
Druge mogućnosti Rusi skoro i da nemaju. Demokratske institucije kao što su stranke, izbori i parlamenti su tamo, baš kao i pravni sistem, samo prazne ljuske. S obzirom na njihove istinske zadatke – da sprovode interese građana u politici – te institucije izgubile su svoju suštinu i izjednačene su sa izvršnom vlašću. Predsednik u suštini vlada kao nacionalni vođa sa svemoćnom birokratijom. Televizijski nastup u kojem su mogla da mu budu postavljana pitanja, tako je postao kafkijanska predstava koja stvara iluziju mogućnosti da čovek u Rusiji utiče na politiku.
Poljuljano poverenje
Pitanje Ukrajine i odnos sa Zapadom u emisiji su takođe neprestano igrali važnu ulogu. Nije bilo iznenađenje to što je Putin svoju dosadašnju spoljnu politiku u osnovi branio. Ako se bolje posluša, iz Putinovih reči bi se moglo zaključiti da on sada prema Ukrajini i Zapadu želi da zauzme mekši stav: negirao je da Rusija na Zapad gleda kao na neprijatelja i, naprotiv, zauzeo stav da Kremlj interesuje samo političko rešenje konflikta u Donbasu.
Ipak, poverenje u poštenje predsednika Putina u Ukrajini i na Zapadu je u velikoj meri poljuljano. Na kraju krajeva, Putin je svojevremeno izjavljivao i to da poštuje suverenitet Ukrajine i da neće pripojiti Krim. To što je, uprkos brojnim izveštajima, fotografijama i video-snimcima, ponovo osporio prisustvo ruskih vojnika u Ukrajini, ne vraća poverenje u Putinovo poštenje. Na Zapadu se Putin danas procenjuje samo na osnovu njegovih dela. I Rusi bi to trebalo da urade kada je reč o njegovim obećanjima koja se tiču situacije u tamošnjem društvu.