Boškački – tajni govor majstora sa Kosova

Izmislili su ga građevinski majstori još u 16. veku, a sama reč boškač znači – radnik ili majstor. Ramiz Saipi, profesor bosanskog jezika, koji živi i radi u Gornjem Ljubinju, podšarplaninskom selu, proučavao je fenomen boškačkog govora i tvrdi da su ga izmislili Srbi iz ovog dela prizrenske opštine, koji su tada na rad odlazili u Tetovo, gde su stizali peške za desetak sati.

“Ranije su meštani Drajčića i Sredske, dakle pravoslavni živalj, odlazili tamo da rade, najpre kao krojači. Kako bi bili u mogućnosti da odrade nešto krišom od svojih gazdi, služili su se rečima sa sinonimnim značenjem. Sinonimi su bili jako prošireni, zapravo su imali skriveno značenje. Tako je svaka reč imala neku tajno skriveno značenje.“

Boškački se vremenom govorio i u drugim zajednicama

Vremenom su boškački počeli da koriste i njihove komšije Bošnjaci, građevinski radnici, priča Saipi. “Potom su i naši ljudi, muslimani iz ovih sredina, odlazili kao pečalbari, kao građevinci. Oni su to od Srba “pokupili” i onda se to negovalo u župi (prizrenski kraj sa 18 sela nastanjenim Bošnjacima, Srbima i jednim - Albancima). U župi, danas ne možeš da nađeš nijednog da ne zna boškački govor. Doduše, ne možemo ga nazvati jezikom, to nije jezik. To je govor koji je poslužio mnogim ljudima da odrade neki pazar, međusobno da se dogovore kome šta odgovara i po kojoj ceni, a da to ne zna domaćin, da ne bi otkrio, ima li neke skrivene tajne ili namere.“

Boškački govor je odolevao raznim izazovima, pa i najnovijoj eri, eri Interneta. Drugim rečima i danas se koristi, najviše u krugovima tamošnjih Bošnjaka.

“Pravoslavno stanovništvo se povuklo. Njihovi mladi, oni koji su sa mnom išli u prizrensku gimnaziju znali su taj govor, jer smo na časovima tako međusobno komunicirali, dogovarali se... Sada se čuva kod nas, ali među majstorima prisutan je neprestano. Neće se boškački nikada zaboraviti“, tvrdi ovaj profesor u razgovoru za DW.

Komične situacije

Bilo je raznih komičnih situacija sa upotrebom ovog govora. Naš sagovornik govori o svom iskustvu, u vreme dok je bio student i dok je sa bratom u Beogradu radio na građevini.

“Radili smo kod nekih naših Župljana, Srba pravoslavaca. Ali, kod domaćina kod kojeg smo radili, njegova žena bila je iz župe, iz Sredske, a da mi to nismo znali. U jednom trenutku dvojica radnika počeli su da pričaju kako je ova žena lepa i da ih hrana, koju im je pripremala podseća na rodni kraj. I tako su počeli da govore: manuka, znači zena, je spremila, užilaila, takvu kolpitu kao naša sneska (žena je napravila burek kao naša majka). Ona je to čula, prišla jednom našem mladiću i rekla – da, da i moja sneska tako činila, isto kao i vaša sneska. (I moja majka sprema burek, kao i vaša).“

Profesor Šaipi pojašnjava kako “svaka reč ima adekvatnu zamenu na boškačkom”, izdvojivši nekoliko karakterističnih primera.

“Ovaj skopak je apsik, znači - ova devojka je mnogo lepa. Tu se ne prati rod, padež ili slično. To je slobodan govor. ´Manče naguraf apsika krastačka´. Zabrinuli su se majstori, završili su posao i onda međusobno razgovaraju, hoće li im to biti plaćeno. ´A će ni nagura manče ronke. Manče ni nagura apsika krastačka, ali da li će ni nagura ronke, možda će ni binje žilka jaloa´.” (Gazda nam je dao dobru hranu, ali da li će nam dati i pare, možda smo džaba radili)

Autor: Refki Alija, Prizren
Odgovorni urednik: Jakov Leon