Bekstvo iz logora 14

Mnogima je i cela država Severna Koreja nešto poput radnog logora na koji su njegovi stanovnici osuđeni od rođenja. Ali i unutar ovog logora postoje još strožiji logori, na još manjem prostoru, s još više bodljikave žice i još manje humanosti. I postoje osobe koje su rođene u tim "logorima u logoru" i koje su uspele da pobegnu iz tog pakla.

Potpuni izostanak ljudskosti

Knjiga američkog novinara i publiciste Blejna Hardena "Bekstvo iz logora 14", čiji prevod se ovih dana pojavio na nemačkom tržištu, svedoči upravo o takvoj jednoj sudbini. Šin Dong Hjuk je rođen 1982. u jednom radnom logoru u severnom delu Severne Koreje. Njegovi roditelji su se našli iza bodljikave žice zato što je jedan od stričeva pobegao u Južnu Koreju što je režimu u Pjongjangu bio dovoljan razlog da ostatak porodice strpa u radni logor. Strahote koje je Šin Dong Hjuk proživeo u logoru Kaečon teško su zamislive čitaocima na Zapadu. Svakodnevno nasilje, glad i mučenja (kad mu je bilo 14 godina Šin Dong Hjuku je odrezan jedan prst i spaljena velika površina kože) predstavljaju okruženje u kojem je ovaj Korejanac rođen i u kojem je odrastao. U seriju neverovatnih okrutnosti koje je doživeo tokom svog 22-godišnjeg života iza dvostruke bodljikave žice, svakako pripada i trenutak u kojem je bio prisiljen da posmatra smaknuće majke i brata koji su uhvaćeni pri pokušaju bekstva iz logora.

Psihički još u logoru

Druga mnogo strašnija strana života u logoru jeste i potpuno odsustvo bilo kakve emotivne povezanosti, pa čak i s najbližim članovima porodice. Oca, koji je živeo na drugom kraju logora 14, nije gotovo nikada video, a na majku i brata sa kojima je odrastao, kako sam svedoči, gledao je kao na konkurenciju u svakodnevnoj borbi za život, pre svega za oskudnim sledovanjima hrane. Šin je u logoru naučio da preživljava potkazujući druge, gubeći u potpunosti empatiju prema ostalim zatočenicima. Na ideju da pobegne iz logora došao je slušajući priče ostalih logoraša koji su tvrdili da izvan logora "hrane ima u izobilju". Prehrana u logoru se sastojala od kupusa i kukuruzne kaše. Jedino meso koje je Šin probao tokom boravka u logoru 14 bilo je meso pacova. Bekstvo mu je uspelo zahvaljujući činjenici da je Šinov kolega, koji je takođe hteo da pobegne, ostao da leži mrtav na visokonaponskoj ogradi. Šin je uspeo da pobegne jer je telo mrtvog logoraša koristio kao izolaciju.

Nakon bekstva iz logora uspeva mu i bekstvo iz Severne Koreje. Preko Kine i Južne Koreje dolazi u SAD gde živi i danas. Šin je neko vreme bio aktivan među emigrantima koji se bore za ljudska prava u Severnoj Koreji, ali te aktivnosti su bile kratkog veka. 22 godine provedene u logoru ostavile su duboke tragove koji otežavaju integraciju u normalnu svakodnevicu i normalno ophođenje s ostalim članovima društva. "Možda sam fizički pobegao, ali psihički sam još uvek u logoru", zaključio je Šin.

Autor: Nenad Krajcer (dapd)

Odg. urednica: Ivana Ivanović