Argentini se crno piše

Svake noći putevi Buenos Ajresa i drugih argentinskih gradova, pune se građanima, koji polako i strpljivo na kolica tovare otpad. Strpljivo presavijaju karton i nakon višesatnog napornog rada se svojim zaprežnim kolima i kolicima upućuju na dogovoreno mesto gde ih čeka trgovac-preprodavac, koji stari papir otkupljuje po ceni od šest centa EU valute po kilogramu.

Vesnici nove krize

Kartonerosi su možda najvidljivija posledica krize u Argentini. Po prvi put su se pojavili 2002. godine, nakon poslednjeg državnog stečaja. Tada su mnoge porodice srednjeg staleža preko noći osiromašile i nije im preostalo ništa drugo nego sakupljanje otpada. Kartonerosi su trinaest godina kasnije ponovno u povećanom broju na ulicama i podsećaju na veliki državni bankrot, koji preti Argentini. Međutim, situacija je ovoga puta nešto drugačija. Danas su dugovi Argentine mnogo manji. Mada jedan čudan spor sa „hedž fondovima“, koji raspolažu starim argentinskim obveznicama, zemlju gura u novu propast.

Nedavno je jedan sud u Sjedinjenim Američkim Državama, Argentinu osudio na plaćanje kazne u visini od 1,3 milijarde dolara. Ali ni ta svota nije suštinski problem. Problem je u tome što Argentinska vlada odbija isplatu ovog duga, jer tvrdi da bi to otvorilo Pandorinu kutiju i povuklo zahteve za isplatama dela duga, kojeg su se poverioci 2002. odrekli kako bi uopšte dobili deo svojih sredstava. U tom slučaju bi na teret Argentine palo 120 milijardi dolara što bi zemlju zaista oteralo u stečaj.

“Neprijatelji spolja”

Ali to nije presudno, problem leži negde drugde. Argentinskoj privredi ne ide dobro. Ekonomija ne ostvaruje rast još od 2011. a Vlada nema mehanizme za zaustavljanje inflacije, nego se za naklonost birača bori skupim i često besmislenim javnim investicijama. Situacija bi se, kako smatra Palma Kane iz savetničke kompanije „Firmados“, nakon državnog bankrota dodatno pogoršala. „Tada bi, zbog pravne nesigurnosti, investitori u još većem luku zaobilazili Argentinu. Zemlja bi pala u izolaciju što bi pogubno delovalo na privredu“, tvrdi Kane. Međutim, umesto da sprovede reforme, koje su već odavno trebalo da ostvaruju učinak, predsednica Argentine, Kristina Fernández de Kirhner, drvljem i kamenjem udara po imaginarnom neprijatelju Argentine spolja, koji preti njenoj suverenosti i socijalnom razvoju.

Na vrhu liste neprijatelja su hedž fondovi, a pominje se i Međunarodni monetarni fond ili jednostavno „Zapad“. U borbi za popularnost i podršku birača, Vlada ne preza ni od falsifikovanja statistike, pa su tako inflacija i stopa siromaštva prema državnim procenama, daleko niže nego one koje objavljuju nezavisni stručnjaci.

Srednji stalež sakuplja sirovine

Za porast cena vlada okrivljuje vlasnike lanaca supermarketa i poljoprivrednike, koji svesno ne puštaju proizvode u promet kako bi podigli cenu, jer „im nikad nije dosta“. Daljnji korak je vladina akcija zamrzavanja cena za osnovne životne namirnice. Potrošači za sada nemaju nikakve koristi od takvih akcija, jer tih proizvoda često ni nema u radnjama. Istovremeno industrijska proizvodnja pada. Trenutno je malo građana spremno za veće investicije poput automobila. „Problem je u tome što se Argentina poslednjih godina nije baš ponašala kao uzorni dužnik. Kao neko kome se može verovati. I zbog toga se mnogi pitaju u kojoj meri danas mogu imati poverenja u Argentinu“, zaključuje ekonomista Fausto Spotorno, analitičar u savetničkoj agenciji "OJF & Asociados".

Predsednica Kirhner, u međuvremenu, mnogo energije troši na isticanje zasluga svoje vladavine. Poslednjih deset godina koliko su ona i njen pokojni suprug Néstor bili na vlasti, Kristina naziva „uspešnom decenijom“. Stvara se utisak privrednog boljitka. S obzirom na to da zvanična granica siromaštva, podrazumeva 1780 pezosa (oko 180 evra), pa tako jedna porodica „kartonerosa“ sa prihodima od oko 480 evra, važi za srednji stalež.