Američki vojnik traži azil u Nemačkoj

Svi znamo za Edvarda Snoudena, ali ko je Andre Šeperd? Zajednička im je borba protiv SAD – u stvari protiv delova pravnog sistema te supersile. I jednom i drugom preti zatvor – jednom duži, jednom kraći. Ipak, obojica se nalaze van dometa pravosudnih organa SAD. Snouden je u egzilu u Moskvi, a Šeperd, vojnik koji nije hteo da se bori u Iraku, prkosi svetskoj supersili iz provincije u Bavarskoj. I to još od 2008. godine. To je pikantan politički slučaj, kako za Nemačku, tako i za Evropsku uniju.

Andre Šeperd, naime, dolazi iz države koja se ubraja u demokratske, a podneo je zahtev za azil u državi koja takođe ima demokratski ustavni poredak. To se jedno s drugim ne kosi, kaže Rudi Fridrih iz udruženja „Connection e.V.“ koje je osnovano kako bi pružilo pomoć osobama iz čitavog sveta koje odbiju da idu u rat i zato traže azil. „Uvek se na kraju postavlja pitanje da li je neko proganjan na političkoj osnovi. A to može da bude slučaj i u jednoj demokratskoj državi“, kaže Fridrih. Zaista, Šeperdu zbog njegovog dezerterstva preti kazna od 18 meseci zatvora.

Nemačka odbila zahtev za dodelu azila

Šeperd, koji danas ima 37 godina, 2007. dobija poziv za svoj drugi angažman na teritoriji Iraka. On napušta kasarnu američke vojske u Bavarskoj i počinje da se krije od vojne policije. To je trajalo 19 meseci. Potom, 26. novembra 2008. Podnosi zahtev za dobijanje azila – kao prvi američki vojnik koji je to učinio na teritoriji Nemačke.

Otada taj čovek postaje „diplomatski krizni slučaj“ na relaciji Berlin-Vašington. Posebno nakon što je nemački Zavod za migracije i izbeglice odbio njegov zahtev.

Šeperdov advokat Rajnhard Marks, specijalista za pitanja azila, ulaže žalbu sudu u Minhenu, ali oni ne žele da donesu odluku o tom slučaju – u svakom slučaju ne pre nego što se o svemu izjasni Sud Evropske unije za ljudska prava sa sedištem u Luksemburgu.

„Faludža mi je otvorila oči“

Tamo se Šeperd vodi kao slučaj broj C-472/13 i to sa dobrim šansama za uspeh – tako barem smatra Elanor Šarpston, sudska veštakinja, a to veruje i Rudi Fridrih. „Šeperd se poziva na „kvalifikacionu pravnu liniju“ Evropske unije, što znači da se tu pregovara po pravima koja važe na području EU. Njegov slučaj zaista je presedan“, tvrdi Fridrih. To je razlog zbog kojeg je sud u Minhenu sačekao da se o svemu izjasni prvo Sud EU u Luksemburgu.

Elanor Šarpston objašnjava da sud u Luksemburgu mora da odgovori na neka pitanja – na primer da li je Šeperd učešćem u misiji u Iraku automatski bio uključen i u činjenje ratnih zločina. Ona procenjuje da su Šeperdove tvrdnje da neko, čak i kao tehničar u američkoj armiji, može da bude umešan i saučesnik u kršenju međunarodnog prava, predstavlja dovoljan razlog za podnošenje zahteva za dobijanje azila. Taj američki vojnik je tokom svoje prve misije u Iraku bi zadužen za održavanje helikoptera tipa Apač.

Šeperd je 2004. bio prisutan kada je u drugoj bitki za Faludžu poginulo oko 1.500 Iračana. Iako je zahvaljujuću snimcima koje je objavio portal Vikiliks u međuvremenu postalo poznato da je američka armija koristeći helikoptere tipa Apač progonila i ubijala i civile, sud u Minhenu je 2011. odbio zahtev za azil. Sud je zaključio da nema povoda da se prihvate njegovi stavovi da samim angažmanom u američkoj armiji prinudno postaje saučesnik u ratnim zločinima, a upravo okršaji u Faludži bili glavni povod Šeperdu da uloži zahtev.

Čekajući na odluku suda EU

Otvoreno je pitanje kada će sud u Luksemburgu da donese odluku. Stav sudija s velikom napetošću ne iščekuju samo pravnici. Za Rudija Fridriha se u prvom redu radi o tome „koliko će ljudska prava podržati pravo na odbijanje službe u ratu, tako da dezerteri koji se proganjaju dobiju i zaštitu“.

Nakon što svoju odluku saopšte sudije u Luksemburgu, reč ponovo imaju sudije u Minhenu. Ukoliko Šeperdu odobre azil, onda će se sigurno javiti i drugi vojnici koji će se pozvati na njegovu presudu. Logična posledica toga bile bi političko-diplomatske trzavice na relaciji Berlin-Vašington.