1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW

Šešelj – slučaj koji podseća na nerešene probleme

Siniša Bogdanić, Zagreb28. novembar 2014.

Izlazak Vojislava Šešelja iz haškog pritvora uzbunio je Hrvatsku. O njemu se raspravljalo najpre u Saboru, a zatim i u Evropskom parlamentu. Kako „slučaj Šešelj“ utiče na odnose Zagreba i Beograda?

https://p.dw.com/p/1Dug0
Ivo Josipovic und Tomislav Nikolic in Belgrad 16.10.2013
Foto: picture alliance/AP Photo

Kao da su zaboravili da je reč o čoveku koji uživa u besramnim provokacijama – vlast u Hrvatskoj potpuno je nespremno dočekala privremeni izlazak samoprozvanog četničkog vojvode iz Haga. Toliko nespremno, da je ministarka spoljnih poslova Vesna Pusić najpre odbacivala mogućnost zvanične reakcije, pozivajući se na Šešeljevu beznačajnost u današnjoj politici. I vlast Srbije je iz istih razloga propustila da neutrališe njegove anticivilizacijske nastupe nabijene govorom mržnje, pa je čitav slučaj, delom potpomognut predizbornom atmosferom u Hrvatskoj, podignut na nivo gorućeg problema u odnosima dveju zemalja. Duhovi prošlosti su oslobođeni, a Hrvatski sabor jednoglasno je usvojio takozvanu „Deklaraciju o Šešelju“. Problem je zatim prebačen u Evropski parlament, a o njemu će se, po svemu sudeći, raspravljati i pred Savetom bezbednosti UN, prvenstveno u kontekstu upitnih, a možda i dvostrukih, merila Haškoga suda.

„Nakon nekog vremena shvatilo se da je ipak potrebno da Hrvatska reaguje na adekvatan način zbog toga što se takva retorika u regionu ne može dozvoliti, iako se u Srbiji pokušava da se njen značaj umanji“, objašnjava u razgovoru za Dojče vele dr Sandro Knezović sa zagrebačkog Instituta za razvoj i međunarodne odnose u Zagrebu. On napominje da „Hrvatska kao članica Evropske unije i NATO, ne samo zbog Domovinskog rata, četničkih zločina u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, pa i u Vojvodini, mora kao zrela demokratska država da reaguje na civilizacijski neprihvatljive istupe, bez obzira na njihov realan efekat u Srbiji“.

Simbol najgoreg u odnosu Hrvatske i Srbije

Situacija je privremeno uticala na odnose Zagreba i Beograda, potvrđuje i dr Davor Pauković sa Odseka za komunikologiju Univerziteta u Dubrovniku. On Šešelja posmatra kao simbol koji je otvorio teme oko kojih se dve države ne slažu. „On je primer onog najradikalnijeg u tim odnosima. Mislim da je hrvatska strana, malo i u kontekstu predizborne kampanje, preterala, dajući mu previše pažnje koju ne zaslužuje. Politika Srbije tome je doprinela ne odredivši se odmah i jasno prema njegovim stavovima i tvrdeći da ne žele da mu pridaju pažnju.“

Franjo Tudjman Mate Granic Soldaten Kroatien
Državno rukovodstvo Hrvatske u Kninu 1995.Foto: picture-alliance/dpa

Sve to je, potvrđuje nam Pauković, jasno pokazalo da se obe zemlje nisu potpuno suočile sa svojom prošlošću, pri čemu je Hrvatska ipak u mnogo lakšoj situaciji s obzirom na to da je iz rata izašla kao pobednica i na tome bazira svoju priču nacionalne izgradnje. „Hrvatska bi trebalo dodatno da se suoči s negativnim stranama Domovinskog rata, pogotovo u zvaničnim komemoracijama, recimo u Kninu, gde se sasvim opravdano obeležava 'Oluja'. Trebalo bi na neki način organizovati i komemoraciju za zločine koji su se dogodili nakon 'Oluje' i tako kontrirati tome što Beograd misli da je reč o najvećem zločinu nakon Drugog svetskog rata. Tu vidite te ogromne razlike. Hrvatska to može, jer to nije velika promena diskursa.“

S druge strane, kaže Pauković, „Srbija je izgubila sve ratove koje je vodila devedesetih i sama ima mnogo veće probleme. Tamo vlada stanje amnezije, 'ne sećaju se' da su devedesetih vodili agresivnu politiku. Tamo vlada stav da se 'svašta događalo tih godina' i da su svi podjednako krivi. Teško je priznati agresivnu politiku, a tu je i pitanje ratne odštete. Njihova strategija prema međunarodnim sudovima je takva da isključuje učešće Srbije u ratovima koji se žele prikazati kao građanski. Naravno da to utiče na odnose Hrvatske i Srbije.“

Pauković uočava stagnaciju, ne samo u suočavanju s prošlošću, nego i u tim odnosima, a koja se podudara s dolaskom Tomislava Nikolića na čelo Srbije. „Činjenica je da se on u političkom diskursu, kao i čitava tamošnja politička elita, odmakao od ideja devedesetih. Tu i tamo ima naznaka tog diskursa, ali zvanični stav više nije takav. Njihova opredeljenost za evrointegracije tera ih na drugi koncept, a evropeizacija bi mogla da odigra i određenu ulogu u suočavanju s prošlošću“, kaže Pauković.

Vojislav Seselj Belgrad 12.11. 2014
Vojislav Šešelj po povratku u BeogradFoto: picture-alliance /EPA/A. CUKIC

Hrvatsku javnost posebno brine podatak da su predsednik Srbije Nikolić i premijer Vučić potekli iz „Šešeljevog jata“ i zato se dovodi u pitanje i politika koju zagovaraju. Knezović pak misli da trenutnoj srpskoj političkoj eliti treba dopustiti mogućnost promene i evolucije. „Zabrinjava vokabular ministra spoljnih poslova u reakciji na najavu da će Hrvatska insistirati na raspravi o slučaju Šešelj pred Savetom bezbednosti UN. Tu je uočljiv demokratski deficit i poteškoće u razumevanju važnosti tog pitanja. Šešelj još uvek ima potencijal za destabilizaciju. Mi jednostavno ne smemo sebi da dozvolimo luksuz da se takve poruke ponovno odašilju. Zemlja koja ima traumatično iskustvo, a koje je posledica Šešeljeve aktivnosti, jednostavno mora da reaguje. To je minimum“, naglašava Knezović.

Podrška ipak neće biti bezuslovna

I jedna i druga države se slažu u jednom: slučaj Šešelj mogao bi značajno da utiče na proces pristupanja Srbije Evropskoj uniji, pri čemu se iz Srbije čuju navodi da će Hrvatska kroz eventualne 'ucene' u stvari samo 'posredovati volju Nemačke'. Zagreb je, naime, u više navrata najavljivao bezrezervnu podršku Srbiji, ali sada su već jasno artikulisani zahtevi u vezi suđenja za ratne zločine i pronalazak više od 1.600 hrvatskih građana nestalih u ratu. Dugoročni odnosi će, potvrđuje nam i Knezović, zavisiti od više faktora, a prvenstveno od pronalaženja nestalih. „To je conditio sine qua non bilo kakve dugoročne stabilizacije odnosa. Beograd mora da otvori tajne arhive i dopustiti porodicama da na civilizovan način, pa makar i dvadeset godina kasnije, pokopaju svoje mrtve.“ Pogranična pitanja su, u poređenju s navedenim problemima minorna, što ne znači da ona neće morati da se rešavaju. „U pristupnim pregovorima treba insistirati na prihvatanju demokratskih kriterijuma bilo koje zemlje koja želi da postane članica Evropske unije, pa tako i Srbije. To ne znači nužno da bi Hrvatska trebalo da zloupotrebljava svoju poziciju i tako blokirati proces pristupanja što bi izazvalo frustracije slične onima koje je izazvalo ponašanje Slovenije prilikom hrvatskog pristupanja.“

Naš sagovornik tvrdi da se upravo takvim postupanjem jača stabilnost regiona, što je evropski i hrvatski strateški interes, i da se insistiranje na osnovnim demokratskim vrednostima ne može tumačiti kao „bacanje klipova u točkove“. Uostalom, dodaje Knezović, nije bilo popuštanja ni Hrvatskoj, pa ne postoji razlog da ga bude u drugim slučajevima. „To je samo jedna od tranzicionih prepreka koje bi društvo i politička elita Srbije trebalo da prođu u smislu katarze i dugoročne konsolidacije u demokratskom smislu.“

Vermisste Personen aus den Balkan Kriegen werden gesucht Treffen in Mostar 29.08.2014
Potpisivanje Mostarske deklaracije, kojom su se Srbija, Hrvatska i BiH obavezale da će intenzivirati potragu za nestalima (29.8.2014.)Foto: Reuters

Pauković napominje da je u poslednjih nekoliko godina bilo napretka u tom delu, prvenstveno u radu komisija za nestale osobe, ali teško je reći da li Beograd radi sve što bi mogao. „Naravno je da će pitanje nestalih opterećivati odnose i verovatno se neće svi pronaći. Mislim da bi komisije trebalo da rade svoj posao van dnevne politike i pokušaju da reše to pitanje. Pauković takođe smatra da će Hrvatska koristiti pristupne pregovore, pogotovo ako se proceni da Srbija ne želi da reši otvorena pitanja.

„Pandorina kutija nacionalnih mitova“

Odnosi dveju zemalja preispituju se i kroz moguću smenu vlasti nakon izbora u Hrvatskoj sledeće godine, s obzirom na to da aktuelna levo-liberalna vlada gubi podršku građana, a čini se da se je nekada vladajuća, desna Hrvatska demokratska zajednica (HDZ) uspela da se konsoliduje nakon neviđenih skandala sa korupcijom. Knezović ne veruje da će ti odnosi dugotrajno i značajno oscilirati, u zavisnosti od toga ko je na vlasti u Zagrebu. „Ne može se zamisliti ni jedna liberalna ili leva vladu u Hrvatskoj koja neće reagovati na istupe poput Šešeljevog. S druge strane, teško je očekivati srednje desnu ili desnu vladu koja će funkcionisati na način desnice u Hrvatskoj devedesetih. To je indikator uspeha procesa dugoročne stabilizacije političkog sistema. Nivo političke kulture je napokon dosegao tačku na kojoj je nezamislivo negiranje važnosti regionalne saradnje, vraćanje na govor mržnje i, osim u predizborne svrhe, dugoročno isticanje nacionalističkih težnji. Ipak, poprilično je neodgovorno licitirati s rezultatima izbora koji će se dogoditi za godinu dana.“

Pauković smatra da, dok se ne dogovori minimalni konsenzus oko istorije devedesetih, odnosi Srbije i Hrvatske neće nikada biti onakvi kakvi bi trebalo da budu između dva susedna naroda. „Ne moramo da se složimo oko svih pitanja, ali oko nekih okvira moramo, ako ne želimo da se u nekom 'pogodnom trenutku' ponovno otvori Pandorina kutija nacionalnih mitova. I krajem osamdesetih nam se činilo da je nemoguće voditi nove ratove na Balkanu.“